O Bože!Jutros sam među maminim papirima pronašao njegovo pismo!

Godinama nisam prilazio maminim i tatinim stvarima, nisam imao ni snage ni volje. Njihovu odeću sam davno dao Crvenom Krstu ali lične stvari nisam ni pipnuo. Činilo mi se da bih ih povredio ulazeći u njihovu intimu. Ipak! Posle posete i susreta sa mojim navodnim ujakom, smogao sam hrabrosti da zavirim u ono što je ostalo iza mojih roditelja. Među tatinim stvarima

Držeći se onoga, suprotnog Makavejevom Čovek nije tica, dakle čovek ti je k’o tica, čas je tu, čas je tamo, čas je onamo...otišao sam u Neoplantu u drugoj polovini jula, proveo nekoliko dana sa ženom, otišao u Temerin, otvorio izložbu  (o izložbi više kada budem imao fotografije) vratio se u Novi Sad, pa posle nekoliko dana otišao za Beograd gde sam fizički rmbačio četiri dana i u prošlu subotu (odmori se dobro pa dođi, rekla

Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo?, naslov je znamenite slike Pola Gogena iz 1897 godine. Slika je ogromnih razmera 139 x 374cm. Od 1936 godine nalazi se u Bostonu a zbog svoje, uslovno i istinito rečeno, krhkosti, decenijama nije napuštala SAD. Ipak, povodom stogodišnjice slikarove smrti (1903 - 2003.), Muzej lepih umetnosti iz Bostona i pariski Muzej Orsej, organizovali su reprezentativnu izložbu pod nazivom: Gogen-Tahiti u Grand Palais-u u Parizu. Izložba je u Parizu trajala od 30.septembra 2003. do 19.januara 2004 a u Bostonu od 29.februara do 27.juna 2004

Izašao sam iz samoposluge i krenuo prečicom između solitera kroz mini park koji je istovremeno i parkiralište. Kroz zimzeleno bilje, ariš, smreka, šta li je, dopre do mene ženski glas: Jesi našo šta, kad bi se otrovo bila bi najsrećnija...! Trenutnomomentalno se ukopam u mestu i okrenem glavu! Žena pedesetih godina, sedi na klupi, pored nje kese iz Maxija i ceger, sela da se odmori. Glas joj je, dok je izgovarala one gnusne rečenice, u najmanju ruku bio ravnodušan a time i stravičniji!

Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića.

Bila mi juče Slavica (koleginica koja se penzionisala pre nekoliko godina) i kaže da se besplatno kupa i uživa u bazenu Sportskog Centra 11 april, dobila je karticu kao penzionerka u nekom servisu u opštini. Što i ti to ne bi uradio, šta bi ti falilo da tri puta nedeljno odlaziš i plivaš, koristilo bi ti i kolenima i ramenu, reče meni moja bolja tričetvrtina. Pomislim što da ne, otići ću koliko sutra u taj opštinski

Gost autor: Kosta Babić

Svirka u šestoj
vruća lepinja sa kajmakom
Cepelin
All Green- for the good times
Bruks cipele
Pino silvestre
Viršle sa senfom
Tramvaji "Belgijanci"
"Kosa"
Bulbuder
"Lejland" autobusi
Da bogda mi keva furala sa nesvrstanima ako lažem

Ili Još jedna usrana noć u vinogradu, gledao kraj filma sa R. De Nirom, snimljen po romanu sa ovim naslovom i dopao mi se, mislim, naslov! Mogao bi da bude i ovakav: Još jedan usran dan u Srbiji!

Odem prošlog petka u Banku Poštansku štedionicu da obnovim ugovor o dozvoljenom minusu. Uzmem broj iz automata i pogledam da li ima mesta za sedenje, kad! Sedi ovde Mikele pored mame, ljubeći me i smejući se reče mi Dana drugarica i vrsnica, dele ih dva dana, mog sina. A, da i moja koleginica, slikarka. Poljubim Ljilju Daninu mamu i sednem do nje. E

Svakih par dana dobijam poziv sa pitanjem tipa: Pronašao sam mladu pticu i doneo je kući, šta da radim s njom? Većina takvih slučajeva završi se uginućem

(odgovor na novinarsko pitanje)

Vi pitate koliko u Beogradu ima vrabaca i da li su i koliko ugrozeni? Moj uobicajeni odgovor je da to ne znamo, ali hajde da krenem iz pocetka i pokusam da rasclanim kako to da mi to ne znamo?
 

Bio to debeli Dunav ili indijska džungla, ja bez prirode ne umem i ne mogu, moram imati svoje redovne doze. Drugačije ne funkcionišem. 

Gledam u ženu i ne verujem da to govori. Znam da je trebalo do sada da naviknem na takve stvari, ali mislim da to nikada neću uspeti, pogotovo kad tako nešto čujem od prosvetnog radnika, u ovom slučaju, od jedne učiteljice. Upoznale smo se slučajno i ona o meni ne zna ništa, osim da imam dvoje dece školskog uzrasta. Počinjemo priču o školstvu i ona kaže da ne zna  šta sad hoće sa tom inkluzijom.

-" Eto ja imam u razredu dečaka koji ne čuje dobro i  nije njemu mesto  u redovnoj školi, već u specijalnoj. Znate, njemu će tamo biti bolje".

KUPATILO i KARLEUŠA

U omalenoj sobi paralelnih zidova često dolazi do slaganja reflektovanih zvučnih talasa, a kad se nadolazeći preklopi sa odbijenim talasom, nastaje konstantan ili stojeći talas ("standing wave") većeg intenziteta od originalnog.

Ova pojava se možda najbolje može uočiti u kupatilu, gde mnogi propevaju pod utiskom da sami sebi ne zvuče uopšte loše, no za «operski

"Tropska vrelina" je serija koja se u prvoj polovini devedesetih godina stalno vrtela po TV stanicama u Srbiji. 3K, NS plus, Pink, Politika i ko zna ko sve još ne, emitovao je ovu ultra mega giga popularnu seriju. Jedino se Nik Sloter mogao pohvaliti da se na televizijama u Srbiji pojavljivao češće od Vanje Bulića.

I svi smo gledali pustolovine ovog neustrašivog privatnog detektiva na nekom vrlo opasnom ostrvu gde su svaki dan nekog ubijali. Ali ne i našeg Nika. Svojom dovitljivošću i fizičkim sposobnostima, ovaj hrabri borac protiv nepravde uvek je izlazio kao pobednik protiv

i gde na kraju pobeđuju Srbi. 

čak noris je malo dete