Vrlo kratko:

Da li je moguce da niko od urednika vecerasnjeg TVD  nije pogledao snimak nesrece iz Makedonije,koji je preuzet sa web sajta makednosnke TV A1.

Ako su vec Makedonci snimili i pustili momenata kad sluzbenik, verujem MUP-a , lopatom sklanja spaljeni les iz automobila , i to po svemu sudeci deciji, zasto to mora javni servis RTS-a da pokaze.

Napadali smo Kurir, i ostale tabloide (secate se kad su objavili les unakazenog mladica u Zoloskom vrtu prosle godine), milsim da je ovo ako ne gore, onda bar podjednako. Misle li casni urednici RTS-a da mozda neko

Evo kako sam i obecao. Bloger Hansel je zapoceo veoma zanimljivu temu o digitalizaciji TV signala u Srbiji. Posto je bilo dosta zucnih rasprava, bilo je i dosta lutanja, zamolio  sam  jednog od nasih najvecih experata, Aleksandra Luj Todorovica da bude gost na Blogu B92 i da nam pojasni o cemu se radi.
I evo texta.
PS: Molim Blogera Hansela da nastavi tamo gde sam ja stao i da preuzme Blog. Hvala mu unapred.

A.

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.

Prvo je čuo tihe ženske glasove ali ništa nije razumeo. Pokušao je da otvori oči ali nije mogao, bile su ulepljene krmeljama. Pokušao je da obriše krmelje ali ruka nije slušala. Pokušao je da zove ali je iz grla izlazilo samo krkljanje. Odustao je.

Posle, dugo posle, nije čuo ništa. Pokušao je da obriše oči; desna ruka se pomakla i, nesigurno, kao da se snebiva,  počela je da se približava licu, odmorivši se na grudima i vratu. Leva, ni abera. Uspeo je da obriše oči i da ih otvori; daleko iznad, video je beli plafon. Zurio je u njega dok je pokušavao da pribere misli. Nije pribrao ništa.

Pre nekoliko dana u Novom Sadu pojavili su se grafiti koji sire mrznju. To ne bi bila neka narocita vest,nazalost precesto se to desava u drzavi Srbiji, da se ovaj put ne radi o sirenju mrznje prema Srbima, a o cemu je na blogu vec bilo reci. U svakoj drugoj situaciji i nekom drugom vremenu ta vest bi zaista bila uznemirujuca. Medjutim kad se postavi u kontekst sadasnje politicke situacije i aktuelnog trenutka pojava ovih grafita vrlo lako postaje bizarnost i dokaz gluposti odredjenih grupacija na krajnjoj desnici politickog spektra u Srbiji.

Vratimo se jos malo u nazad. Dva dana pre

Swima Dalla (мени још не) је архитекта  из шриланке,енглески ђак, лепушкаста ликом те мамљива телом, година средњих,радимо на истом пројекту овде уз медитеран а на рубу пустиње, након студиј, посредством брата утицајног пословног човека се у Benghazi-jу скрасила те  радећи у  струци стекла  предивну кућу у којој често организује посећене party-е   којима се и сам  по позиву  одскора придружих . уз понуде те шароликост тема пажњу ми неко вече привуче Iktifa, ирачанка,такоће  инжењер из нашег тима која наче тему о асфалтим коловозима којих нам изградња ускоро започиње.у причању похвали се да је у њеној отаџбини поодавно изграђен први асфалтни пут што би довољно да ми. . . . .такне у присет .

из дрангуларијумами присета

кажу ,ми смо у фамилији сви лепи, мање више. мене западе она прва алтернатива , док друга, наглашено,западе сестрими од стрица , Софији. зло од лепоте,што бабе говориле, недај Боже бити леп, јер кад прође , ето муке, довека.

њег и да очеш

на мож’ да не видиш

а од њега

све можеш да видиш

(забелешке маам ......ако сумњаш између написати или не написати, ризикуј и напиши )

шушка љуштика кукурузна из навлака кревецки  у соби спаваћој док мој Стрика полном методом расчешљава бруце сисате Стринице добрано поднапит, а ајгираст у јеб деловању, свако вече, јер Oна qrca баш волела, а Oн ние да га ние им'о.

               Mnogo sam radio... Kosio sam i noću... (S. Raičković: Zapisi o Crnom Vladimiru)

Zovem se Agata. Po prirodi sam jednostavna osoba, ali volim zamršene situacije. Što zamršenije to bolje. Time se rukovodim kada pišem knjige, a to mi ide od ruke. Naime, objavila sam mnogo knjiga iz tzv. kriminalističke/detektivske literature, da me smatraju „kraljicom krimića", kao i više zapaženih pozorišnih komada. Promene radi,

Jedna knjiga trese  Zapadnu čitalačku hemisferu.

Tu knjigu neki svrstavaju u erotiku, drugi u pornografiju. Na prvi pogled, najmanje dve stvari padaju u oči:  (1) tema je iz oblasti „tabu seksa" (sadomazohizam, bičevanje, vezivanje, dominacija/potčinjenost, odnosno gospodar/robinja, uriniranje u lice, fisting, sodomizacija, fetišizam i ne znam šta sve još) i (2) navodno je mnogo kupuju - žene!

Inače, knjigu je napisala - žena. Valjda dobro zna šta (nekim) modernim ženama paše. (Video sam englesku preporuku - za koju ne znam da li je ozbiljna ili neozbiljna:

Za pesničku umetnost ne važe ista pravila kao za politiku (Aristotel)

Ovo nije blog o Danteu, premda će biti reči i o njemu.

Ovo je blog, erazmovski rečeno, u pohvalu - ludosti, s tim što je ovde ludost eufemizam za - glupost. (Ponekad poverujem da je bolje biti lud nego glup).

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.

Kada sam krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih išla u školu a posle studirala na Filozofskom fakuletu sociologiju, pokupila sam pelcer koji se vidim primio kod mnogih iz moje generacije - kako je naša škola najbolja, naši stručnjaci kako su strava a da ne pričam kako nam je zemlja bogata a ljudi lepi. Mislim istina je da ima dobrih djaka, da je zemlja lepa - kad mi se malo očistila i umila, da je svaka zemlja bogata kad u njoj ljudi rade ali da nam je školski sistem dobar - e u to sumnjaj jer na svoj koži ispitujem studiju slučaja učenja u novoj sredini.

Evo me ponovo posle skoro 10 godina u školskoj klupi sa knjigama i sveskama, tačnim vremenom početka nastave, profesorkom i kolegama. Mesto - Minhen, škola SAP ( HR).

U prošlu sredu sam poslala email školi i zamolila za kopije Statuta, Poslovnike o radu Saveta roditelja i Školskog odbora, kao i Pravilnika o javnim nabavkama male vrednosti. Smatrala sam da mi je to neophodna 'literatura' za pripremu rada u Savetu roditelja, s obzirom da on daje saglasnost na odluke o ekskurzijama, izletima i rekreativnim nastavama, a na osnovu javne nabavke, dok su interesi roditelja u Školskom odboru zastupljeni sa jednom trećinom članova (tri od devet), te samim tim Savet roditelja ima direktan interes da bude upoznat sa njihovim radom. Ili bar jednu trećinu interesa.

Odmah u četvrtak dobijem emailom kopiju Statuta, ali ne i ostalu dokumentaciju.