U svom tekstu objavljenom na sajtu Peščanika a neposredno po proglašenju nezavisnosti Kosova, "Kako misliti Kosovo"  , Borka Pavićević (a to je, inače, i jedan od najboljih tekstova koje sam na temu nezavisnog Kosova igda pročitala)  govori o projektu pa kaže  "Sva su ljudska bića stavljena u neljudsku situaciju. Da li je i to projekt? Skoro da izgleda tako samo nije lako razumeti zašto".

I kaže  "Bila sam tri dana na Kosovu. Slike koje imam moje su slike i nikada ih neću zaboraviti." - verujem, nija nikada neću

Ovo je malo zbrkan blog, al' takva sam trenutno i ja...

Pogrešna slika o nekome ili nečemu najčešće se stiče iz površnosti ili spletom nesrećnih okolnosti. Lično o ovoj kategoriji unesrećenih ljudi nisam razmišljao više nego o bilo kojoj drugoj vrsti nevoljnika. Moram da priznam da mi je na nekom nižem nivou svesti uvek bila jača slika bahatih, ćelavih ili masnih i bradatih kreatura koji su divljali dvedesetih, kolima sa VU i BM registracijma i istih takvih kontroverznih bizmismena iz ratom zahvaćenih krajeva, od nevoljnika koji su ostali bez nekog svog ili krova nad glavom. Razumevanju izbeglica od strane „nas domaćih" svakako

Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku o obrazovnoj strukturi nacije, zasnovanim na popisu iz 2002. godine, 6,5% stanovnika Srbije ima fakultetsku diplomu. Dakle, visokoobrazovani u Srbiji su manjina. Na nacionalnoj debati „Obrazovanje i razvoj ljudskih resursa”, koju je organizovala Vlada Srbije pre oko tri i po godine, ministar Božidar Đelić je rekao da je naša zemlja jedina u Evropi u kojoj se procenat visokoobrazovanih ljudi smanjuje u poslednjih 15 godina. Sudeći po tome onih sa završenim fakultetom možda nema ni 6,5%. Toj tako maloj, maleckoj manjini bilo bi dobro da svoje obrazovanje ispoljava unutar svojih stanova, daleko od očiju većine kojoj bi to moglo smetati.

Mozda je ovo bas trenutak da prodjemo unazad tunelima kroz vreme i dodjemo u Beograd, nas divni Beograd za vrene Drugog svetskog rata. 

 Moj tata je tada bio beba, pricao mi je da je spavao u decijim kolicima, nije bio organizovan krevet. Ostave ga tako ponekad mama i tata i odu u pozoriste. On mirno spava, sem sto je jednom ispao iz kolica, i nikom nista. Sam kaze kako to sad sve zvuci kao horor film za danasnje roditelje. Kolica napravljena od drveta, polukruzna, kupjena negde u gradu, mozda Robna kuca na kraju Knez Mihajlove, kasnije se zvala Nama.

Njegova mama, a moja

(Zbog duzine teksta, fotografije su morale da izostanu jer forma B92 bloga dozvoljava samo odredjeni broj karaktera u jednom postu. Fotografije su ovde)  

Posao: živeti na pedalama

Krećem nazad u Luang Prabang, ovog puta Rutom 13, najvažnijom i najvećom laoškom magistralom. Zahvaljujući njoj, Laos je pre nekoliko godina iz jedne od najsiromašnijih i najzaostalijih država Azije počeo da izrasta u turistički atraktivnu zemlju, što povratno utiče na ubrzani razvoj celokupne privrede. Vozeći savršeno glatkim asfaltom, razmišljam o tome koliko jedan običan put menja živote ljudi oko njega.

28. mart -- 4. maj 2013.

Nisam se odmah odlučila za Kep i preselila u njega. Najpre sam jednog dana otišla u izvidnicu.

Od Kampota do tog malog grada, poslednjeg uz granicu sa Vijetnamom, ima manje od dvadeset pet kilometara. Ali vožnja je veoma naporna zbog lošeg puta. Asfalt je sljušten, a ostala je crvena zemlja. Motori a posebno džipovi jure najbrže što mogu, pa gutam prašinu koju podižu.

O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači :)

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

Novosti: Srpski đaci previše bubaju, premalo mozgaju

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:467568-Srpski-djaci-previse-bubaju-premalo-mozgaju

Telegraf: Srpski đaci među najnesrećnijima i najgorima na svetu!

http://www.telegraf.rs/vesti/925706-crna-perspektiva-srpski-djaci-medju-najgorima-i-najnesrecnijima-na-svetu

B92:

Dragi prijatelji

Da ste samo pre stotinak godina živeli u Banatu znali bi o čemu pišem.

 Bonjour . Est-ce Paris?

No, c'est Belgrade

Prva slika

Prvi jutarnji zraci osvetljavaju prestonicu.

Magla se polako diže i sa njom se pojavljuju prvi prolaznici. Neki se vracaju kući, par skitnica se budi i skuplja za sobom svoj mali prtljag, sklanja se i skriva. Trči u prvi jutarnji prevoz da se ugreje i nekako