Odrastala sam uz narodnu muziku, volim je i danas. Posebno one nepravilnih ritmova, s juga, il sevdah sa zapada. Volim i da naletim na dobre kafanske muzičare pa da se pustim, da ne pitam šta košta. Najvolijem da onda po spletovima obiđem svuda okolo, od svega po dve-tri, redom polako, pa ako imam sreće pogodi i se ono što se retko čuje a treba i znati izvesti.
Opet, ni tada ni tada nikad, ni kao stotu na redu, ne bih poručila Tomu. Dobro, bih onu što sam sad saznala da je pisao za Silvanu, al samo tu i samo ako mi je cilj da se ljudi okolo razgale, ne za svoju dušu.
I

U moru knjiga pročitao sam okean gluposti zarad malo vode na dnu tog okeana. U čamcu na naduvavanje izlazio sam iz biblioteke držeći kao malo vode na dlanu jedinu knjigu koja nije pokisla. I gle nezgode, čamac nije puštao vazduh, ali je dakako puštao vodu, kao da pušta ploče. Na primer, onu Autoamerican, sa Debi koja gleda preko ograde na pločnike grada. Pločnici su bili popločani rekama vremena koje su nosile sećanja natrag u ništavilo odakle su i postala.

Rewind.

Prođe „Olimp" kroz varoš i podiže tabloidno, senzacionalističku, malograđansku prašinu. Meni se „Olimp" nije dopao, dosadan je, iako vizuelno fascinantan.

Poštujem pravo da se ljudima dopao, da su doživeli katarzu, da su plakali, da ih je emotivno pogodilo, ali na to mogu samo da prevrnem očima i kažem da treba više da se drogiraju, jer će bolje da se provedu. Mene više fascinira ono što se dešava oko „Olimpa", u njegovom podnožju i u tome vidim bitnost ove predstave.

....

(1) Mislim da postaje očito da ovde neće biti nezahvaćenih sektora i da se u merama nikako ne može upravljati ko "glasnije kuka" (eventualno će elektronska trgovina biti pobednik ovog, ali na duže staze, kad sve prođe, možda se tržište navikne na prednosti"). Kriza ne liči ni na jednu drugu ekonsomsku krizu jer zahvata ljude (tj čak I ako država reši da "probuši budžet za 3 ili 5% BDP-a I pusti novac u opticaj, nema nikog ko može s tim novcem bilo šta, nema ljudi da rade, jer ljudi moraju da sede kućama, 2 metra jedan od drugog da ne bi otišli na Sajam)

- zašto se drže ljudi u izolaciji kad dođu iz inostranstva, zašto ih ne testiraju?

- zabranite okupljanje a ne kretanje u nekim terminima (policijski čas). sad npr imate sve penzionere u srbiji U ISTOM TRENUTKU na ulici (nedelja ujutru)

Спорт није лоша ствар.

... the final frontier. Comm... alo, stani bre, rewind, kakav te commit spopao.

Zapad, loš klovan od "moderne" sintagme - sa uglavnom uređenim društvima prosečno dobrih i darežljivih ljudi, kakvi su ljudi po, najverovatnije, celom svetu, ako im se ponudi jasna prilika da pokažu svoju darežljivost i dobrotu, i život bi trebao da bude sastavljen uglavnom od takvih prilika, pa ako im se priguši prostituisanje mass medija, pa priguši, ispod površine, šum do u nebesa uzdignute nad-nacionalne oligarhije, koja vuče konce vlada i "vladinih" agencija, pa spomenutih medija, pa ako im se priguši prostituisanih tvoraca javnog mnjenja, pa kakofonija korisnih idota, ... u poslu daljeg bogaćenja, pljačkanja, rušenja i ubijanja.

Slučajno mi iskočiše dva mišljenja ljudi od alternativnog pera, i nebitno je koliko su kvalitetna pošto, i ako su pogrešna, ukazuju na, najverovatnije, relativno tačne pojave, samo iz slučajno izabrabih razloga:

    1. Jedno je mišljenje kako su u trenutku gramzivost, a kod njih često ima takvih incidenata, i pored kolektivnih uspeha na duže staze, Nemci pomerili EU "pravila", očekujući pljačkanje Grčke, pa dozvolili Kinezima da steknu većinsko vlasništvo u grčkoj luci Pirej - značajna vrata u Evropu.

2. Pa drugo kako povrh poprilično izgubljenog Bliskog Istoka kreće "zapadni" (zapadnije teritorije) , najverovatnije loš gambit sa Katarom, klasično gramzivo brzoplet, koji će samo ubrzati dalje približavanje Katara Iranu, Rusiji i Turskoj (koja, iako polako, iskrcava sve više vojnika u Kataru).

U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.

Poreklo melanholije starije je od nas, jer od kako ima zalazaka
i vetrova novembarskih, verovatno od tada ima i melanholije.
Svaka je svadba nedeljom tuga koju ne vide okićeni. Sutra tek
devojka od juče, sa prozora na koji nije navikla, gleda svet.
Ma kako da ga voli, Njegov dolazak je korak tuđinca!
I tek što ga usvoji i udahne, i u njegov dremež siđe gola,
Rat polomi kapiju i crepove, i okna bistra. Posle: 
dugo godina ona pokriva kaputima decu, i na onom istom prozoru
čeka tavna i gorka.
Al spazi i kako tuđi vojnik pokazuje fotografiju

(Ovo je kompletan tekst prof. Vladimira Vuletića iz današnje Politike. Tekst u štampanom izdanju je kraći za 1300 karaktera, zbog prostora. A meni se čini da je dovoljno intrigantan da treba da ga pročitate celog. NK)

Svaki jubilej Petog oktobra prilika je da iste persone dramatis ponove svoj narativ: bio je to dan kada je dobra Srbija pobedila zlu, kada su snage demokratije i progresa nadvladale nacionaliste i mračnjake, a evropska Srbija pobedila ksenofobičnu u gubitničku. I sam sam, u skladu sa svojim mogućnostima, bio jedan od tvoraca te paradigme.