Čarolija ima mnogo lica, ali malo ih se može uporediti sa onom koja je pre 1.500 godina naslikana na zidu pećine u Indiji. Da bi se mogla videti, oči najpre treba prilagoditi tami. A onda je nemoguće odvratiti pogled. Lik muškarca golih prsa nosi visoko krunu, a u ruci drži nežan lotosov cvet. Torzo mu je povijen kao da se njiše uz muziku koju samo on čuje. Njegovo lice je oličenje smirenosti, oči su mu poluzatvorene, usne sakupljene u jedva primetan osmeh i celim bićem je uronjen u najslađe sanjarenje.

Tom O' Nil

Nacionalna geografija

Januar 2008

Mada u ilovači, glibu ili kanalima grada nikada nije pronadjen nijedan dragi kamen (osim onih izgubljenih), Antverpen je bio i ostao grad dijamanata. Na ovdašnjoj berzi dijamanata svakodnevne transakcije ugovara nekih 1.500 prodavaca. Kroz njihove ruke prodje barem 80% neobrađenih dijamanata pronađenih svud po svetu i 50% obrađenih. Procenjuje se da im je vrednost oko 16 miliona dolara. U isto vreme, 4.000 ljudi radi u industriji sečenja dijamanata. Antverpen sa punim pravom može da potvrdi: dijamanti su večiti. 

Program OECDa za medjunarodnu ocenu učenika (PISA) svake tri godine traga za odgovorima na ova pitanja, kroz testove koji obuhvataju petnaestogodišnjake - one koji su na kraju procesa obaveznoš obrazovanja. Istraživanje se sprovodi uglavnom u industrijalizovanim zemljama.  

Po istraživanju kvaliteta obrazovanja i učeničke pismenosti u jednoj zemlji, koju OECD sprovodi koristeći PISA testove, Srbija je 2006. godine zauzela 41. mesto u svetu od 57 zemalja u kojima je obavljeno tastiranje. Naš Ministar prosvete Žarko Obradović rešio je da ove godine Srbija znatno poboljša svoj rejting u svetu. Kako reče: "ko god to bio, nikome nije lako biti ministar u zemlji čije obrazovanje je ispod svetskog proseka". Međutim, Ministar namerava da do uspeha dodje na vrlo specifičan način. Umasto podizanja kvaliteta obrazovanja, rešio je da pomogne da učenici što bolje upoznaju tehnologiju polaganja.

Prvi put sam to osetio kad je umro Drug Edvard Kardelj. Bilo je to 10. februara 1979. godine. Ko bi rekao da je otoič prošlo već 30 godina! Proglašena je bila trodnevna žalost. Kao što dolikuje, u datom trenutku svi radio i oba televizijska programa ispoštovali su situaciju i tri dana emitovali prigodnu muziku. Tada sam se prvi put naslušao divne, fine, osećajne muzike. Prva dva dana bila je to samo ozbiljna a onda, valjda kada je ponestalo klasike i dežurnim recenzentima opala pažnja, krenuli su instrumentali. Koliko god bio mlad, lud i roker, uživao sam. Nisam gasio radio!

Pre nego što postavim blog koji meračim već par dana, ne mogu a da ne prepišem dve vesti koje sam čuo u poslednja dva dana:

U državnoj upravi i lokalnim samoupravama 2000. godine bilo je 8.099 zaposlenih, a danas radi više od 28.000 činovnika.

Izvor: Danas

Krajem juna spoljni dug Srbije povećan je za 2,4 odsto u odnosu na maj, dostigao je 30,67 milijardi dolara i bio je za 2,8 puta veći nego 2000. godine

Izvor: B92

Drugim rečima, 

Bon je grad muzeja. U tako malom gradu, u poredjenju sa drugim metropolama i prestonicama, smešteno je toliko mnogo zanimljivih zbirki, od Muzeja moderne umetnosti nemačke, preko Umetnikog i izložbenog paviljiona Savezne Republike Nemačke, Muzeja Rajne sa kosturom čuvenog neandertalca, Egipatskog muzeja, Akademskog muzeja umetnosti, Muzeja žena, sve do sjajnog prirodnjačkog Muzeja Aleksandra Keniga. Ceo niz zanimljivih mesta za obilazak smešten je u okviru "muzejske milje" - Musemsmeile. Stanovnici Bona s ponosom ističu da je 1770. godine ovde rodjen Ludvig van Betoven, možda najveći kompozitor svih vremena. Njegova kuća je očuvana u izvornom obliku i danas je muzej sa obiljem predmeta i sadržaja, uključujući portrete, originalne rukopise, prva izdanja njegovih remek dela, njegov poslednji veliki klavir i trubu za uvo (stari model slušnog aparata). Velikom umetniku je posvećena i Digitalna Betovenova kuća i Medjunarondi Betovenov festival u Bonu. 

No, ja nisam imao vremena da obilazim umetničke ili prirodnjačke muzeje. Bio sam kratko u poseti glavnom gradu Zapadnog dela nekada podeljene zemlje, i to na sastanku u Ujedinjenim Narodima, te nisam imao vremena niti bi raspoložen za tako nešto. Umesto toga, odabrao sam da saznam više o četrdesetogodišnjem periodu podeljene zemlje i naroda. Upravo stoga, iskoristio sam priliku da posetim Muzej istorije Savezne Republike Nemačke - Haus der Geschichte der Bundesrepublik Deutchland.

Jedan od najemotivnijih trenutaka u mom sad već dugom skautskom veku dogodio se na Svetskoj skautskoj konferenciji, održanoj 1996. godine u Oslu. Bila je to prva svetska konferencija na kojoj smo učestvovali, na kojoj je ozvaničen naš povratak u svetsku skautsku porodicu. No, nismo bili jedini - nekoliko drugih organizacija takodje je zaslužilo prijem. Medju njima je bila i skautska organizacija Palestine, kojoj je dodeljen status akreditovanog člana. Ovu odluku podržala je i Federacija skauta i skautkinja Izraela, što je bilo ključni trenutak u donošenju odluke u prijemu jer se ona može doneti isključivo uz saglasnost zemlje koja je punopravni član UN.

Prilikom rasprave o predlogu za članstvo, za reč se javio Amos Ilani, medjunarodni komesar Federacije skauta i skautkinja Izraela. Njegov govor bio je jasna poruka podrške palestinskoj braći. Mada izgleda formalan, bio je tako emotivan i očito izgovoren sa dubokim ličnim uverenjem. Cela sala je prosto vibrirala od njegovih reči. Aplauz je trajao 10 minuta.

Pre 4 dana, svetske novinske kuće objavile su vest da je "Iračanin Nadžim al Anbaki ubio svoju 19-godišnju kćerku Šalu kada je otkrio da ju je regrutovala Al Kaida kako bi bila bombaš samoubica".

Ispričao mi prijatelj juče jednu francusku basnu

Hteo sam ranije da postavim ovaj tekst. Ipak, odustao sam od te namere. Bavio sam se Žižekom, a čekao sam i da se "prašina slegne", strasti smire, pa tek onda da ponudim ovaj paralaktički pogled na demonstracije povodom proglašenja nezavisnosti Kosova, 21. februara.

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan, jedan od retkih "glasova razuma", ne pristaje na jednostranu "huliganizaciju" demonstranata, stavljajući naglasak na socijalne uzroke događaja danas poznatih pod ciničnim nazivom "Kosovo za patike".

Stoga, saslušajmo je, da tekst, zagubljen u komentarima bloga, zasluženo stigne na naslovnu stranu.

MOJE IME JE HULIGAN 

by Vedrana Rudan (Nacional, Zagreb)

Bila sam u Beogradu u nedjelju kad je Kosovo proglašeno državom. Na ekranu svog televizora u hotelskoj sobi gledali smo što "huligani" rade Beogradu...

Dragi blogeri i još draže blogerke,

U moru ozbiljne politike koje nas svojim treš talasima zapljuskuje ovih dana najveći utopljenik bio je i ostao smisao za humor. Ovdašnji političari napraviše atmosferu kao da je neka velika, kolektivna sa'rana u pitanju, a ne formiranje koalicija koje em ne traju vo vjek i vjekov, em ih mogu zameniti drugi kad se najmanje nadamo -- takva je anarhična priroda demokratije i na tome joj velika hvala.

Stoga, da malo razvedrimo, jer život ne može da čeka, a život se ne iscrpljuje u političkom, kao što se ni političko ne iscrljuje u stranačkom. Došlo lepo vreme, valja šetati -- kažu da je zdravo! -- družiti se uz šah il' na pikniku kakvom, čitatli lagana štiva a la Vesna Radusinović, uživati u najvećoj kič manifestaciji pop-kulture Eurosongu. I divota od života!

Ne znam kome će se carstvu prikloniti Dačić i dal' je doterao cara do duvara sa Koštunicom i da li će se popušiti nargile večnog mira u slavu koalicionog sporazuma (a ne Vučelin tompus!); nisam siguran da li je uvek seksipilni Srećko Šekeljić nabacio efiksanu kletvu kao nepozvana vila Grdana na Vučićevoj konferenciji za štampu i da li će se ovom pod dejstvom moćnih mađija izmaći gradonačelnička fotelja; ne mogu da tvrdim da je kampanja pod sloganom "Širi dalje" poziv na seksualni razvrat (ali podržavam ako jeste, kao i upotrebu dobro podmazanog kondoma!); i na kraju sumnjam da je Tadić revolucionar, sem u domenu matematike, jer tvrdi da je 102 + 13 + manjine veće od 126, pa ćemo možda dobiti novu algebarsku operaciju poznatiju kao "predsedničko sabiranje", originalni domaći doprinos razvoju "kraljice nauka".

No, ono u šta sam siguran jeste da su, posredstvom talasa renomirane medijske kuće Radio Šabac, mnogi ovih dana poslali muzičke čestitke, komentarišući rezultate izbora. Pa da vidimo šta je ko kome poručio, poželeo i poklonio!

Vest da je  izvesni Jozef Fricl (73), iz austrijskog gradića Amšteten, 24 godine držao zatočenu u podrumu od 60 kvadrata vlastitu ćerku Elizabet koju je od njene 11 godine seksualno zlostavljao i da je s njom dobio sedmoro dece, od kojih je jedno umrlo ubrzo nakon porođaja, troje „usvojio" zajedno za zakonitom ženom, a preostalo troje dece (5, 18 i 19 godina starosti) koja su bila s majkom nikad nisu ugledala sunce, zgrozila je čitav svet, kao verovatno nijedna vest do tada o incestu, pedofiliji i nasilju u porodici. Činjenica da je u Beču svega pre dvadesatak meseci otkriven slučaj devojčice Nataše Kampuš koja je provela 8 godina u podrumu Volfganga Priklopila (od svoje desete godine), kao žrtva pedofilije, smesta je nametnulo pitanje u svetskim medijima - zašto opet Austrija?

Preksinoć (u noći između 6. i 7. aprila) u 2.30h posle ponoći grupa neonacista je napala romsko naselje koje se nalazi u blizini Otvorenog tržnog centra („buvljaka“) na Novom Beogradu.

Prema rečima očevidaca 20-30 napadača dovezlo se sa dva kombija i bili su naoružani noževima i metalnim šipkama. Uz uzvike „selićemo vas“ napali su grupu dece, žena i muškaraca koji su sedeli na otvorenom. Nekoliko dece je pretučeno a jedan mladić je teže povređen kada je pogođen flašom u glavu. Nekoliko starijih ljudi je kolabiralo u strahu i panici koja je nastala. Neonacisti su pobegli tek nakon što se 50ak muškaraca iz obližnjih baraka organizovalo u odbranu naselja. Prisutna policija (njih 5-6 koji su dežurali u naselju) nije reagovala, pod izgovorom da „nemaju pravo da se mešaju“.