Adžanta i Elora - čudesne pećine Indije

 

 

Čarolija ima mnogo lica, ali malo ih se može uporediti sa onom koja je pre 1.500 godina naslikana na zidu pećine u Indiji. Da bi se mogla videti, oči najpre treba prilagoditi tami. A onda je nemoguće odvratiti pogled. Lik muškarca golih prsa nosi visoko krunu, a u ruci drži nežan lotosov cvet. Torzo mu je povijen kao da se njiše uz muziku koju samo on čuje. Njegovo lice je oličenje smirenosti, oči su mu poluzatvorene, usne sakupljene u jedva primetan osmeh i celim bićem je uronjen u najslađe sanjarenje.

 

Tom O' Nil

Nacionalna geografija

Januar 2008

 

Pred put u Indiju, pitao sam se šta videti u samo 5 slobodnih dana koja sam imao u ovoj ogromnoj zemlji. Savet sam potražio na najboljem mogućem mestu - od prijatelja Paće, ambasadora koji je dugo tamo službovao. Jednostavno i smireno, kao što je to uvek činio, rekao mi je: - Možeš videti svašta. Mnogo toga je samo turistička predstava. Ali ako hoćeš da vidiš nešto posebno, što drugde nećeš naći, obavezno poseti pećine Adžantu i Eloru.

 

Nisam imao pojma o čemu govori, nikada ranije nisam čuo o njima. Ali, već prve stranice koje sam otvorio na Internetu najavile su mi da je preporuka bila više nego izuzetna.

 

Adžanta

 

Više od pola noći i pola dana trebalo mi je da železnicom stignem od Agre do Džalgaona, važnog saobraćajnog čvora u centralno zapadnoj državi Maharaštra, odakle sam autobusom nastavio ka Adžanti. Razdrndani bus, prepun lokalnih šarenolikih likova, tutnjao je stepskim predelima osušene i ispucale zemlje na kojoj su se ponegde videle skromne naseobine. Nažalost, stigao sam tek oko 4 po podne, tako da sam imao nekih sat vremena do zatvaranja. Premalo. Za potpuni užitak preporučujem celodnevni boravak, uključujući prevoz od Aurangabada ili Džalgaona.

 

Budistički hramovi smešteni u pećinama Adžante nastajali su od 200. godine pre hrista pa do 650. godine nove ere. U vreme širenja budizma, dok je dinastija Satavašana vladala ovim delom Indije, grupa bogatih trgovaca odlučila je da podrži izradu hramova sa željom da služe monasima i trgovcima. Ukupno trideset pećina uklesane su u ogromnu monolitnu stenu u obliku potkovice, visine nekih pedesetak metara, koja nadvišuje i usmerava planinsku reku Vagur. 

 

Ono što me je najviše očaralo je da su ove pećine isklesane u ogromnom balzatnom monolitu, samo korišćenjem čekića i dleta!. Danima, godinama, decenijama su generacije monaha strpljivo klesale kamen u svom zanosu i želji da se zahvale svojim bogovima i ostave trag u vremenu.

 

Po istraživanjima, oni su se spuštali niz užad sa vrha stena, nekih tridesetak metara naniže, da bi počeli klesanje strme i glatke stene gradeći prve hramove od onoga što danas vidimo kao tavanicu pa naniže. Svaki stub, statua, figura, Buda ili neki drugi svetac nastao je u mašti monaha da bi zatim bio isklesan je u ovoj ogromnoj steni. Pretpostavlja se da se radilo po dnevnoj svetlosti, koja se do zabačenih i nepristupačnih hodnika i ćelija prenosila ogledalima i belim platnom.

 

Pećine se dele na čaitjas (molitvene kapele) i vihare (manastire u koima su monasi živeli i meditirali. Adžanta je očigledno bila neka vrsta bogoslovije, što potkrepljuje i podatak da je poznati budistički filozof i pisac knjiga koje iz oblasti logike Dinaga živeo ovde. 

 

Pećine u središnjem delu su najstarije (obeležene brojevima 8, 9, 10, 12, 13 i delimično 15). Radjene su u ranom budističkom stilu, školi koja Budu nikada nije predstavljala neposredno već se njegovo prisustvo naslućivalo simbolima kao što je otisak stopala. Novije pećine, od sredine ka oba kraja, nastajale oko 5 veka nove ere i pripadaju Mahajana stilu. Specifičnost ovog stila su crteži, koje neki nazivaju freske mada su one radjene potpuno drugim metodama. Monasi su u stvari koristili posebnu vrstu tempera, nastali mešanjem lepka životinjskog porekla, neke vrste gume dobijene od povrća i pigmente boje, da bi takvu smešu nanosili na suvu površinu.

 

Crteži Adžante predstavljaju život prastare Indije i značajan su izvor podataka o tom dobu - načinu odevanja i frizurama, ornamentima, odeći, muzičkim instrumentima, arhitekturskim rešenjima, običajima. Na crtežima je predstavljeno sve što se znalo o svetu tih godina, od ljudi pa do životinja svake vrste, od mrava do slona. Ovi crteži su temelj stila koji je budizam preneo žirom sveta, što se vidi u replikama koje se mogu naći u Šri Lanki, Avganistanu, Tibetu, Nepalu, Kini i Japanu.

 

Zaborav i otkriće

 

Posle smrti kralja Harshana, kopanje pećina je naglo prekinuto a monasi su počeli da napuštaju Adžantu. Pećine su vekovima bile sakrivene od znatiželjnika, sve dok nisu sasvim slučajno otkrivene. Grupa britanski oficira Madraske armije, predvodjena jednim koji se sasvim inspirativno zvao Džon Smit, lovila je tigra po Sahjadri brdima aprila 1819. godine. Videvši čudne naseobine, spustili su se do reke i uzverali do pećina, otkrivši neverovatno blago. Zamislite samo taj trenutak otkrića, kada se pred vama, osvetljeni priručnim bakljama na brzinu napravljenim od sasušene trave, pojave božanski crteži! U pećini boj 10. nalazi se i dan danas potpis Džona Smita, kao dokaz njegovog otkrića.

 

Adžanta danas

 

Ovaj kompleks je pod zaštitom UNESKOa od 1983. godine. Zajedno sa Tadž Mahalom, prvi su spomenici Indije koji su zaslužili taj status.

 

U pećinama je zabranjeno snimanje upotrebom blica, da se ne bi oštetile hiljadugodišnji crteži. Pošto su mnoge pećine usecane duboko u stenu, nema prirodnog svetla te je poželjno imati baterijsku lampu da bi se mogli videti svi detalji.

 

U kompleksu su dva vidikovca sa kojih se vrlo lepo može videti ceo monolit u koji su uklesane pećine. Preko betonskog mosta može se doći do prvog od njih, koji je na uzvišici odmah preko reke. Ako nastavite dalje uzbrdo, posle nekih dvadesetak minuta hoda doći ćete do mesta odakle su britanski oficiri prvi put ugledali Adžantu. Nažalost, ograničen vremenom, ja sam odabrao da pogledam što je moguće više pećina nauštrb snimaka sa vidikovaca.

 

Domaćini su od pre desetak godina počeli ozbiljnije projekte zaštite pećina Adžanta. Nekada je sva gungula autobusa, automobila i rikši dolazila do samih pećina što je neumitno doprinosilo njihovom narušavanju. Danas se sopstvenim prevozom može stići samo do raskrsnice sa koje krivudavi put uz reku dug oko 4 kilometara možete preći jedino posebnim autobusima (zanimljivo, zovu se Euro I). Ulaznica u kompleks košta oko 5 dolara, a vožnja autobusom se posebno naplaćuje. Za osobe sa invaliditetom postoji mogućnost najma posebnih stolica na kojima će ih strpljivo nositi od jedne do druge pećine. Za organizovane grupe ili bogatije posetioce na raspolaganju su veoma kvalitetni i uslužni vodiči koji će nam ponuditi obilje detalja.

 

Kao i kod mnogih znamenitih i turistima privlačnih mesta, preporučljivo je obilaziti Adžantu van vikenda i praznika. Čak je i u gluvo doba kada sam ja bio, radnim danom pred zatvaranje, daleko od toga da sam bio sam.

 

 

Elora

 

Pećine u Elori mnogo su bliže Aurangabadu (samo 26 kilometara) i mnogo otvorenije za posetu. Nalaze se odmah uz put i ne postoji poseban oblim zaštite ili ulaznice, pa se jednostavno može ući, ćetati, verati i snimati.

 

Izgradjene su za vreme Raštrakuta dinastije. Njihova vrednost je pre svega u ahtitektonskim rešenjnima, nasuprot crtežima po kojima je poznatija Adžanta (mada se i ovde ponegde mogu naći crteži po zidovima). Specifičnost Elore je što se na jednom mestu mogu naći pećinski hramovi tri zasebne religije: budističke (pećine 1 do 12), hinduističke (13 - 29) i malo poznate džain religije (30 - 34). To je poseban dokaz religijske harmonije koja i danas vlada većim onoga što je ostalo od Indije odvajanjem dva Pakistana tokom sticanja nezavisnosti.

 

Elora pećine su takodje isklesane u velikoj steni, s tim što se ova pruža pravolinijski. Gradjene su u prediodu od 600 godina, od V do XI veka nove ere. Pretpostavlja se da su monasi Adžante napustili staro svetilište i preselili se u Eloru. Ovo svetilište, u narodu poznato kao Verul, ostalo je aktivno tokom svoje istorije i nikada nije bilo sakriveno od pogleda javnosti kao što je to bio slučaj sa Adžantom.

 

Najznačajnija gradjevina, koja svakog posetioca ostavlja bez daha, zasigurno je Hram Kalisa (pećina broj 16) koji zauzima centralni deo celog kompleksa. Posvećena je planini Kalaiš, prebivalištu boga Šive. Gradnja je započela pod pokroviteljstvom kralja Krišne Prvog i trajala je preko sto godina. U tom periodu, promenilo se pet generacija graditelja, koji su rukama isklesali i uklonili nekih 200.000 tona kamena! Zamislite tu predanost: završiti delo koje je tvoj čukundeda počeo mnogo pre tvog rodjenja. Hram je navjeća gradjeniva na svetu nastala od jednog komada kamena, po veličini čak dvostruko veća od Partenona. Ono što je mene oborilo s nogu je da je klesanje hrama počelo sa vrha, da bi se završilo na nivou na kome sam stajao očaran prilikom ulaska. Hej, bre, neko je u glavi osmislio kako će ova monumentalna gradjevina izgledati za sto godina, i počeo da je kleše primitivnim čekičem i dletom verujući da će je neki potomak završiti jednom, ko zna kad! Neverovatno! Zadivljujuće!

 

Ne samo da sam lutao po hramu i verao se po spratovima zablenut u kilometre trodimenzionalnih reljefa, nego sam se uzverao i na stenu iznad i proveo divne trenutke razmišljajući o svim tim stotinama, hiljadama ljudi koji su svoj znoj ugradili u ovo čudo.

 

Celo pre podne sam tumarao i uživao, od jednog do drugog hrama, zavlačeći se u dubinu pećina i pentrajući se po okolnim stenama, susrećući hodočasnike, zainteresovane turiste i čopore lokalnih majmuna. Kakav užitak... teško ga je opisati rečima.

 

 

Kako do Adžante i Elore?

 

Aurangabad je mesto koje treba upisati u svoju maršrutu ako želite da obidjete ove znamenitosti.  Od Mumbaija (hajde da zadovoljim želje domaćina koji tako danas nazivaju grad koji smo svi znali kao Bombaj) jutarnjem, popodnevnom i noćnom vozu potrebno je 7 ipo sati do Aurangabada. Preporučujem prvi razred ili kola za spavanje - razlika je za nas strance mala, a komfor je mnogo bolji. Vozu iz Delhija treba bezmalo 11 sati! Sve tri nacionalne avio kompanije imaju po barem jedan let iz Bombaja ili Delhija i nazad. Možete uzeti i autobus, koji tih skoro 400 kilometara takodje prelazi za manje od 8 sati.

 

Grad je osnovao Aurangzeb, vladar kome je 1653. godine palo na pamet da svoj dvor iz Delhija premesti u ovu (tada, a pomalo i sada) pustahiju. Pamti se surovi marš kome su bili podvrgnuti dvorjani, od kojim mnogi nisu stigli do cilja. Teško je dokučiti razloge ovog egzodusa. Možda je blizina svetinja ili izuzatno zanimljiv pejzaž uticao na za mnoge ćaknutog vladara. Tek, nakon njegove smrti, naslednici su se brže - bolje vratili u Delhi.

 

Aurangabad je danas moderan grad, grad u razvoju, mada ima sve osobine indijskih gradova koji se razvojaju ali su i dalje duboko u tradicionalnom svetu. Aurangabad je centar indijske proizvodnje piva, što mi je posebno prijalo posle dve noći u vozu i dva dana bazanja po istorijskim spomenicima i arheološkim iskopinama. Po preporuci iz Lonelyplanet-a, našao sam miran hotelčić sa veoma pristojom, klimatizovanom sobom i bogatom ponudom za večeru. A uveče, okupan i svež, konotno sam prošetao obližnjim ulicama i na miru i uživajući popio nekoliko 0.66l zmijski hladnih piva.

 

U Aurangabadu se krajem novembra redovno odražava festival Adžante i Elore (osim ove godine kada je otkazan u poslednjem trenutku zbog terorističkog napada u Bombaju). Ovaj četvorodnevni praznik održava se u Zlatnoj palati izgradjenoj u 17. veku, a okuplja najpoznatije pevače i igrače Indije.

 

Za one koji žele da saznaju više:

 

Adžanta

 

Kratki video turističke organizacije države Maharaštra

 

Dokumentarni video iz tri dela

Prvi deo

Drugi deo

Treći deo

 

Veoma dobar tekst u New York Times-u

 

 

Elora

 

Kratki video turističke organizacije države Maharaštra

 

Malo duži video