Dajem dve kratke priče na temu odnosa čoveka  prema domaćim životinjama, odnosno kućnim ljubimcima (pets).

Prvu je napisao Maksim Gorki (Максим Горкий), nakon susreta sa pesnikom Sergejem Jesenjinom (Серге́й Алекса́ндрович Есе́нин).

                                                                                                                  Call me Ishmael 

1. Davno je to bilo.

Letopisac beleži da su Rome tada zvali Ciganima, bez pežorativnih konotacija.

U velelepnom Parizu iz tog vremena bio je veoma poznat restoran „Raspućin" (Raspoutine), zbog „slovenske egzotičnosti", ma šta to moglo da znači. A istovremeno, bio je prilično poznat i restoran „Braće Jovanovića", koji su vodila dvojica Roma poreklom iz Srbije. Ne samo da se dobro jelo i pilo u tom restoranu, nego se, naravno, i slušala divna ciganska muzika (La musique tzigane), koja je, poslovično radnim i marljivim Francuzima, dušu razgaljivala uveče, onda kada su hteli da se malo opuste i oslobode dnevnih stresova. Ali i onima dokonima iz visokog društva, koji su, takodje, navraćali.  Primetno su dolazili i Španci, uglavnom lorkijanske duše, najviše zbog dobre muzike, jer oni, koji znaju napamet mnoge stihove iz nezaboravnog „Romancero Gitano", umeju osetiti kako umilno i nežno cvile violine ciganske. 

  Песништво мора да буде, Боже опрости, мало приглупо (Пушкин)

Zovem se Virdžinija. Pisala sam romane, eseje i kritike. Kažu da sam bila centralna književna ličnost u Engleskoj u periodu izmedju dva Velika rata, a mnogi su me smatrali „najengleskijim" modernim piscem. Ujedno, često sam patila od dubokih nervnih kriza, na ivici ludila; tokom jednog žestokog napada, sa mnogo slušnih i vizuelnih halucinacija, okončala sam život davljenjem

                                                                                    On inače ništa nije skrivio. Samo je gurnuo  jednog  frajera, a frajer je pao na glavu i - odapeo (Henri Miler)

Pouzdano se zna da postoje nevaljali dečaci (uzrasta od 7-14. godina).

Neki to znaju iz svog sopstvenog iskustva, a neki indirektno, iz knjiga i filmova.

Što se knjiga tiče, tamo često ima slučajeva u kojima su deca zločesta, u manjoj ili većoj meri. A knjige,

                                                                                        Never make fun of someone who speaks broken English. It means they know another language

U prethodna dva dela ove serijice o izuzetnosti pisao sam o ličnostima - o Marini Abramović i Alanu Tjuringu. O Marini sam govorio sa istinskim oduševljenjem pravog fana, jer ona je najveća živa umetnica performansa na svetu, a drago mi je i što potiče sa naših prostora. Što se Tjuringa

Neki kažu da su špijuni posebna sorta ljudi. I da okolnosti prave čoveka špijunom. Te da će jednog lepog dana prestati potreba za njima. Ja u to  mnogo ne verujem: niti su oni posebna sorta, niti ih baš okolnosti teraju, mada toga ima u određenoj meri. A špijuna je uvek bilo i biće - et nunc et semper et in secula seculorum (I sad i uvek i na vekove vekova).

Narod voli da pravi poređenja kada su u pitanju izvanredni špijuni. Tako se Mata Hari ubedljivo smatra najvećom među damama-špijunkama. A kako stoji sa muškarcima-špijunima?

Bela kafa i kifle sa dzemom za dorucak u starom gradu negde u Evropi su cest motiv. Topli mirisi na liniji Konkorda i slike, bezbrojne slike. Leslie Caron iz "Lulu". Uz taj film je zauvek vezan lik moje majke.

Česta rana arhitektura koja se vidi u gradu, naročito njegovim starijim delovima, i kojoj ne mogu da kažem da znam karakteristike osim onih koje se meni sviđaju a to je široki, istureni prozor i strma linija krova, se ovde zove viktorijanska. Dok je kraljica Viktorija živela i vladala, samo su dobrostojeći građani mogli da priušte sebi luksuz velikih prozora, naročito u surovoj klimi Novog sveta, onog dela koji je i dalje pripadao engleskoj kruni.

Prvo se uz prozor lepila jedna muva. Danima se upinjala da izađe, pela se gore, zaletala, padala, ustajala... - bio je to srčan performans u upornosti i uzaludnosti,

Dan je počeo kad je klinka primila poruku od jednog dečaka - pozvao je da idu zajedno u školu. On živi na pola puta i srešće se ispred njegove kuće. Kad mi je rekla da je mnogo dobar dečak,

Gledala sam nedavno film ‘Agora', režirao Španac Alejandro Amenábar, i Rachel Weisz je u glavnoj ulozi Hipatije, filozofa, naučnika i učitelja iz Aleksandrije iz 4. veka nove ere. Hrišćani dolaze! je mogao da bude podnaslov. Helenizam je pri kraju, ne što mu se završava već - hrišćani dolaze. Rimsko Carstvo je ustoličilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju

Tek sam stigla kući, izula se, presvukla, spustila u fotelju. Zazvonio je telefon. Martin pita da li sam slobodna večeras i da li hoću da mu se pridružim u Trane Studiju. Trane kao Coltrane. Imaju neki lokalni festival, mesto nije loše.
Slobodna sam i nismo se dugo videli, ali tek sam stigla... - kad počinje?
Imaš tri sata da se opustiš, možemo nešto da pojedemo.
Neću izdržati toliko dugo da ne večeram, ali doći ću, možemo da popijemo nešto.
Važi, vidimo se u 9.

Karakteru iz ove priče se čarape uvek pocepaju na istom mestu. Dva kažiprsta na njenim stopalima su duža od palčeva i obično za par meseci -sa onim made in China - ili malo duže kad se radi o pamuku drugačijeg porekla, iz čarapa izvire pobednički kažiprsti.

ili : ponavljanje (ni)je majka nauke

"...Ili ćete ga proglasiti za kralj, ili mi ide ! "
izjava nedelje, list "Vreme" br.910 (citat iz "Večernjih novosti")

   Navodno se ovim rečima princeza Katarina Karađorđević, supruga Aleksandara Karađorđevića, obratila vladikama SPC.
   To što je neko malo bezobrazan & ultimativan prema "pastirima" SPC ne mogu da osudim – to je lični stav & procena : može li tako da nastupa ili ne. Da "pastiri" umeju malo bolje da se ponašaju, verovatno bi imali više autoriteta i dobijali više poštovanja.

 Lokalnom Moćniku : ....možeš da nas pljačkaš - što i radiš -  svaki dan i svaki sat - ali Njega ti nećemo oprostiti. Pare uzmi, Legendu ne damo....čisto da znaš, skote.

   Mnogi će Vam posvedočiti da je SFRJ, kao neko zdravo