Predsednik Vlade Republike Srbije, Mirko Cvetković, se u subotu ujutro lično sastao sa članovima OO Povorke ponosa i tom prilikom im ukazao čast tako što im je svojeručno predao jedno važno Rešenje potpisano od strane direktora policije, Milorada Veljovića.

Budući da je u medijima prethodno osvanula vest kako Vlada podržava Povorku ponosa, a Ministarstvo unutrašnjih poslova mesecima uverava da bezbednost u Srbiji i glavnom gradu drži pod svojom kontrolom, sadržaj ovog Rešenja je bio iznenađujući. Rešenje kaže da skup koji ta Vlada podržava ne može da se održi u centru glavnog grada zato što Ministarstvo unutrašnjih poslova i druge bezbednosne službe ne uspevaju da garantuju bezbednost svojih građana. Izvršna vlast Srbije, oličena u njenom premijeru, i bezbednosne službe, oličene u direktoru policije, stavili su na papir priznanje da ne vladaju ulicama glavnog grada svoje zemlje. Za to vreme, ministar unutrašnjih poslova i drugi čovek Vlade, Ivica Dačić, šmugnuo je iz zemlje dok se stvar ne smiri. Kakav obrt samo 24h pred najavljeni dogadjaj!

Ovo priznanje praćeno je šokantnim potvrdama, u vidu vesti o premlaćivanju stranih državljana u centru Beograda.

Pre nego što vlast u svim svojim granama i na svim nivoima počne javnu raspravu o tome koje mere treba preduzeti, neophodno je utvrditi - KO JE ZA OVAKVO STANJE ODGOVORAN?

Ništa tako ne zazveči kao stara uspomena

Otvorio sam oči i mutnim pogledom potražio svetlo. Tamo bolnički prozor s nakrivljenom roletnom, prazan čiviluk i crvena kanta za đubre, kao neka mala radost. Utrnulo telo mi govori da dugo ležim dok zamišljam ogledalo na plafonu i u njemu svoje žute oči, kolika mi je žurba za wc-om. Jedva se oslobodim tri sloja prekrivača i spustim noge na pod, hladan kao babin podrum. Kraj kreveta su velike papuče, poput peraja Kustoovih istraživača okeanskog dna ali ih navlačim i plovim u ćošak.

Tri minuta posle osam uveče Cvetković je poslednji ušao na sastanak noseći aktovku i papirnu, braon kesu. Sva svetla u sali na trećem spratu zgrade u Nemanjinoj ulici bila su popaljena, a čoju na stolu načičkanu flašicama kisele vode, svi su još malo dotezali kao na mirovnim pregovorima. Izuzev sekretarice Slavice koja je za malim stolom sa strane ispijala nemasni jogurt i pripremela se da hvata beleške, ostali su piljili u zelene dlačice po čoji.

Kafe-kuvarica Milijana servirala je šoljice s kafom pred ozbiljna lica za okruglim stolom kao da je i dalje servirka u vtiću.

Ljubaznošću prosvetnih radnika nazive dela Dobrice Ćosića upoznao sam veoma mlad. Predstavili su mi ga kao „pisca, romasijera i esejistu“ takođe i kao „partizana, političkog i nacionalnog teoretičara, političkog komesara partizanskog odreda“. Što je škola više odmicala sve su ga češče nazivali i „duhovnim ocem srpske nacije“ i „redonim članom Akademije“. Jednom smo, gluvareći na nastavi, na papiru sastavili tekst predloga za izradu Ćosićeve vizit-karte i na njemu nabrojali 26 titula koje je do tada nosio.

Danas nisam bio na ulicama Beograda pa ne znam. Večeras jesam bio na tim ulicama, ali opet ne znam. Gledao sam televizijske programe uglavnom i zato mogu jedino njima da kažem – svaka čast.

Dakle, svaka čast:

-          snimatelju Studija B što je u onolicki objektiv kamere uspeo da smesti onoliki stomak ministra za ljudska i manjinska prava dok je pozdravljao učesnike Parade

 -          Prvom programu RTS-a što je junački izdržao da ne prekine seriju Diznijevih crtanih filmova i makar tzv. „kajronom“ izvesti o milim

Predlažem da jednom nedeljno, u posebnom terminu, u trajanju od 15 do 30 minuta ide TV emisija pod nazivom DOBRE VESTI.

Koncepcijski, nova TV emisija DOBRE VESTI bila bi krupan i hrabar pomak u pogledu tretmana informacija kod nas, u duhu poruke "Dosta nam je loših vesti!".

DOBRE VESTI sastojale bi se od zanimljivih DOBRIH informacija, agencijskih, WEB i iz štampanih medija, kao i kvalitetnih TV priloga: iz sveta, iz susednih država i, naravno, iz naše zemlje.

Takodje, TV emisiju DOBRE VESTI uredjivali bi slušaoci

Predstojeći vikend u znaku je još jednog fudbalskog praznika, ovog puta kvalifikacionog, za MUNDIJAL 2010. Sastaju se fudbalske reprezentacije Rumunije i Srbije. Pošto se meč igra u dalekoj Konstanci, na obali Crnog mora, domaći navijači ostali su bez slatke stadionske groznice, koja uspešno zamenjuje i bensedin, i kafetin i ostala sredstva odvraćanja od one poznate (auto)kletve:

Ova zemlja ne može da se uspravi i upristoji jer je u znaku - nadimaka! MIŠKO (Mišković), MIŠA (Milan Beko) i CANE (Subotić) samo su vrh ledenog brega, na koji se nasukala moderna Srbija.

Sada se javnost može sablažnjavati milionima i milionima evra, uz pomoć kojih ratni profiteri vrše medjusobna prebijanja, tj. obračune! Djavo je došao po svoje! Ono što je rodjeno u švercu, kriminalu i prevari mora ovako da se okonča! Porazom civilizovanosti, zdravog razuma i nade u prosperitetnu budućnost!

PROLEĆE JE,  A JA ŽIVIM U SRBIJI!

Najnovije, septembarsko izdanje "REPUBLIKE", glasila gradjanskog samooslobadjanja, objavljuje poučan tekst Gorana Cetinića o poraznom i alarmantnom stanju domaće ekonomije:

Ekonomski antibarbarus

REALNO STANJE PRIVREDE SRBIJE

Istorijskoj i političkoj mitologiji, duboko ukorenjenima u društvu, pridružio se novi fenomen: ekonomska mitologija. Od »moralnog prava da eksploatisana Srbija upadne u monetarni sistem«, preko činjenice da u pregledu privrede Srbije u Wikipediji

Mesto zločina

Dušan Kadrijević, 18 godina, Nikola Knežević, 24 godine, i Vladimir Vasić, 27 godina, bili su mladi ljudi, dok je Milan Brajonović, 60 godina, bio izbeglica iz Hrvatske. Zajedničko im je to da ih je u četvrtak, 29. septembra 2011. ubila srpska, beogradska Kalvarija. Likvidirani su na grozan način, odronom velike količine zemlje u zemunskom

Rat u Bosni i Hercegovini trajao je od 6. aprila 1992. do 14. septembra 1995. godine. S obzirom na trajanje, broj žrtava, razaranja i počinjene ratne zločine, rat u Bosni i Hercegovini predstavlja najveći oružani sukob u Evropi nakon završetka II svetskog rata.

Momir Nikolić

Ove nedelje, dok su se mediji bavili jednom umetničkom fikcijom, na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu svedočio je Momir Nikolić. Ne lik iz filma, već bivši oficir Vojske Republike Srpske.

Ove nedelje njegove reči izgovorene pred sudom za ratne zločine nisu iz nekog filmskog scenarija, već stvarne. I tragične.

UMETNIK ZLATNE PRAŠINE

Postoje ti neki ljudi koji umeju sa životom. Postoje i oni drugi, koji umeju sa pojedinim segmentima života: oni-koji-umeju-sa-rečima, oni-koji-umeju-sa-novcima,  oni-koji-umeju-sa-emocijama... Uopšte, postoje razni ljudi, koji umeju sa raznim stvarima. Neki od njih se nazivaju specijalistima, neki umetnicima, neki ekspertima... Neki nikako, jer imaju tu nesreću da su virtuozi u oblastima koje nemaju svoje posebno ime. Oni najčešće ostaju neimenovani i neprepoznati.

... Uvek sam volela one scene u crtanim filmovima o Petru Panu, Pepeljuzi, Pinokiju

(Dnevničke bilješke, 8. dio)

11. maja 1999 (utorak)

U Kini traju velike anti-američke demonstracije zbog bombardiranja ambasade u Beogradu. Mlađi ljudi, uglavnom studenti, nose fotografije s likom Billa Clintona i natpisom: „Clinton - Hitler" i mete, kakve nose ovih dana i oni koji demonstriraju u Jugoslaviji. Kina je jutros izjavila da neće sudjelovati ni u kakvim mirovnim pregovorima u Ujedinjenim narodima, sve dok NATO napadi na Jugoslaviju ne prestanu. Njen prijedlog rezolucije, kojom bi se osudio NATO zbog napada na kinesku ambasadu u Beogradu,

A onda sam dobio i prve batine. To je uradila druga