Jedno drvo je bilo frustrirano! Svakog dana sve frustriranije! Raslo je pored širokog kanala, korenje mu je imalo vode u izobilju ali je ono bilo nesrećno. Patke, gnjurci, vodomari, bizamski pacovi, vodarice, belouške i kornjačice, muvali su se pored njegovog ogoljenog korenja i nalazile zaklon ispod njegovih do vode spuštenih gusto obraslih lišćem, grana ali to drvetu nije bilo dovoljno. Nije želelo da bude smatrano podrazumevajućim. Retki psi lutalice su ga, o sramote,

Da, dobro ste pročitali odrednicu, pišem o seksu.
Doprlo mi je do ušiju, rekla bi Šeherezada a ja posle dugo vremena naiđoh na Domanovićevu Stradiju. Evo samog početka:

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču, a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena, u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika al' pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje a rasipalo se na sve strane a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu: veliki narodni rodoljub.

Ne znam da li je rad stvorio čoveka kao što je to tvrdio gospodin Fridrih, prezimenom Engels ali meni rad pomaže da se izborim sa stanjem u kojem se vekovima nalazim a koje bi se samo nategnuto moglo nazvati depresijom, bolje je reći galopirajućim udarima na moje mentalno i fizičko zdravlje, kljukanim i tovljenim gomilama neugodnosti i loših stvari koje me svakodnevno sapliću i spopadaju, ne daju mi da dišem, dave me, stresiraju me... Davno još napisah, reagujući na savete kardiologa i šrinkova uživo i po novinama i TeVejima, da po svaku cenu treba izbegavati stres, dakle napisah da stres nije kiša pa moliću lepo, otvoriš amrel i gotova rabota! Živim u stresu kao u središtu uragana. 

U prilog naslovu, dodajem i Polonijevo: Al' nadasve, sebi budi veran.

Lakše reći nego se držati toga...bar u svakom trenutku.

Prevod naslova: I ako svi, ja ne!

Ne potcenjujem vas, ovo je samo za one kojima Latinski nije jača strana.

Dobro se sećam svog pedagoškog rada sa malenim mi i vrlo vragolastim sinom. Napravi on neku nepodopštinu, psinu, sitno sranje a ja ga pitam: Why? Pa svi su... Makarenko u meni ga prekida pitanjem: Dobro svi, a da svi uzmu da jedu govna, da li bi ih i ti jeo? Ne bih!

2042 je godina. Napunio sam 96 godina i otišao s vašeg i mog sveta i života. Pitate se kako, na koji način, kojim putem, sredstvom... se javljam. Pitate se, pitate! Komplikovano je da biste shvatili pa ću pojednostaviti. Ja ustvari nigde nisam otišao, postao sam deo sveobuhvatne i beskrajne kosmičke energije. I nigde sam i svuda. Nigde u smislu da nisam u Raju ili Paklu, Edenu, Džehennemu ili Džennetu, Valhalli...ništa od toga, postojim ali nemam telo, vizuelni oblik, nevidljiv sam a ipak jesam!

poznata je Latinska izreka: U zdravom telu zdrav je i duh (razum, pamet). Prethodila joj je grčka izreka: Νοῦς ὑγιὴς ἐν σώματι ὑγιεῖ,  istog značenja, koja se pripisuje Talesu.

U jednom sinoćnjem filmu čiji početak nisam gledao pa ne znam ni naslov, u kratkom intermecu između dešavanja, na zatamnjenom ekranu bi se pojavljivale rečenice koje su na neki način sugerisale buduće događaje. Zapamtio sam ovu: Zdrav razum i nije baš tako zdrav.

Ne treba zapuštati sopstveno telo, preko je potrebno fiskulturirati se a opet, pade mi na pamet lik koji je izmislio i propagirao džoging, pa riknuo u pedesetim godinama zdravog mu života.

Ostrvo Layte je juče poharao tajfun, kažu upućeni po snazi i moći razaranja da je nezabeležen do sada. Tragedija je užasnoa 10000 poginulih je do sada prebrojano, bojim se da će to da poraste u narednim satima.

Srbija, ovakva kakva je, zabavljena nekim svojim temama, preko ove tragedije prelazi sa degutatnim ignorantskim stavom, ne bih dalje da komenarišem, da ne lajem.

 Hajde da pomognemo, nekako.

Danas, 07.06.2013. godine, s početkom u 13 časova, na terenu koji nosi ime po francuskom teniseru, novinaru i nekadašnjem predsedniku teniske federacije Filipu Šatrijeu, igra se jedan od najvažnijih mečeva u teniskoj 2013. godini, a možda čak i jedan od najvažnijih sportskih mečeva uopšte ove godine. Jedan od onih mečeva koji su ponajmanje značajni zbog toga što pobednik ide u finale drugog gren slema sezone, a mnogo više zbog toga ko su učesnici i šta će današnja pobeda značiti svakome od njih.

S jedne strane imamo Novaka Đokovića, prvog igrača na ATP listi, kome jedino Roland Garros fali u kolekciji gren slemova, a s druge strane Rafaela Nadala, apsolutnog kralja šljake poslednjih nekoliko godina, koji se posle duže pauze zbog povrede vratio na terene. Iako će pobednik, ko god to bio, morati da u nedelju odigra još jedan meč da bi osvojio titulu na RG, čini se da niko ne uzima za ozbiljno šanse druge dvojice finalista, Davida Ferera i Žoa-Vilfreda Conge, da osvoje titulu, već se upravo meč između Novaka i Rafe smatra za finale pre finala.

      Razgovor vodila Bocvena, u jednom beogradskom kafiću, s pogledom na reku. Amaterski, al' s razumevanjem:)

                                                                              Lulaš

On priča, ona ga ljubi.

Izgubio sam 300 evra, totalno sam propao.

 Mani to ljubavi, zaradićeš, vratiće se već nekako.

On ne zatvara, skoro jeca, pada joj u naručje.

Ona ga ljubi, a između brzih dodira usnama po koji gutljaj vode.

Osušilo se od poljubaca.

Kako sam glup, bezvredan, nema mi mesta na ovom svetu.

Šta da radim?!

Ljubi ga, gutljaj vode, poljupci sve učestaliji, da ne promaši koje mesto na glavi.

 Privlači ga  sebi.

    Milena, lepa i hrabra  devojčica, duge crne kose sa pletenicom i crvenim obrazima,  volela je neobične  igre kojima je dokazivala svoje straplejnje, istrajnost  i odlučnost, gotovo redovno birajući mene za rivala, odnosno saigrača. Šezdesetih godina prošlog veka  nije bilo igračka iz prodavnica  ili  su se  čuvale na ormanima i kredencima, a dolaskom gostiju oživljale bi na kratko  u dečjim rukama. Zato smo znali da napravimo lukove i strele, drvene puške, praćke, lutke od kukuruzovine i blata, lopte krpenjače...ipak, najlepše igre bile su  u prirodi i sa prirodom.

Na Blicovom sajtu u sasvim prikladnoj rubrici "Zabava", pronašao sam tekst (prepričavanje, sinopsis; kako bi se to već zvalo, ne znam) o intervjuu koji je hrvatska manekenka Nina Morić dala nekoj italijanskoj televiziji. U tom intervjuu, dotična manekenka je rekla da ju je otac seksualno zlostavljao kada je bila dete, da je zbog toga sa 16 godina pobegla iz Hrvatske, te da se tek sada oseća dovoljno jakom da o tome govori. Između ostalog (piše Blic), govorila je i o tome kako je u nekoliko navrata bila hospitalizovana zbog anoreksije i samopovređivanja.

.

.

.