Dakle, na posletku, ispostavilo se da je problem mnogo kompleksniji nego što sam očekivala i da, ma sa koje strane pokušala da ga sagledam, nikako nisam dobijala jasnu i preciznu sliku, a umesto odgovora koje sam tražila, javljala su se sve nova i nova pitanja, da ne pominjem i sasvim neumesno pojavljivanje nedoumica i inih raznoraznih začkoljica koje mi, treba li to posebno naglasiti, ni malo nisu pomagale u mom naumu da stvari raščivijam i postavim ih na pravo mesto.

               Priča je, u stvari, trebalo da počne nekako ovako:

               Da se odmah razumemo, to što ove godine grožđe nije obrano sa višnje nikako ne spada u slučajnosti. Sličan pokušaj je pre par godina imao za posledicu jednu polomljenu nogu i od tog doba se jedri, tamni grozdovi što vise sa loze koja se oslonila o sasvim staro i već gotovo mrtvo višnjevo drvo, držeći ga da ne padne i bodreći ga da s proleća zri rumeno na onih par još neosušenih grana, sasvim namerno i sa prilično neiskrene velikodušnosti prepuštaju čvorcima, osicama i ostalim pernatim i krilatim sladokuscima koji navraćaju u vinograd...

               E, moram svašta nešto da vam kažem. ( Ne umem da ćutim, pa to ti je. )
               Elem, ljudi moji, što ja ne volim kada se unjanjavim i raspekmezim, a bez ikakvog pravog povoda i razloga.
               Htedoh vam reći da mrzim kada me to spopadne, ali sam se predomislila. Ipak je ne voleti daleko primereniji opis. O mržnji ne volim ni da razmišljam, a da je praktikujem u bilo kom smislu mi ne pada ni na pamet. Dakle, ne volim.

               Sada je već sasvim sigurna da su dva zidna časovnika postavljena na suprotnim zidovima sobe u nekakvom dosluhu. Prvo se čuje tik i tada kruto odskoči ona tanušna sekundara nalik na pletaću iglu. Zatim sledi tak i pomeri se sekundara sa bubamarom na vrhu. I tako, s jednog zida do nje dolazi svako malo po jedno tik, a sa drugog tak stvarajući onu finu harmoniju tiktakanja do koje bi trebalo da drži svaki iole pristojni predstavnik neumornih pratilaca protoka vremena.

                    1.

               Dugo se nismo videle. Nekako, vreme nam se neprestano iskradalo, bežalo nam, pretvaralo se u neka silna i neodložna moranja, ili je jednostavno bivalo toliko neprijatno sivo i vlažno da nismo dobijale inspiraciju da se pri datim okolnostima probijamo jedna ka drugoj u prepunim i uz to i krajnje nepouzdanim gradskim autobusima, ma koliko bile željne druženja.

               Nekada se u svemu znalo reda. Ne kažem da se ne zna i danas, ali mi nekako bilo sasvim zgodno da upotrebim baš ovu rečenicu. Nije ni bolja ni gora od ostalih koje sam mogla da napišem, ali mi je, eto, prva pala na pamet i nije bio red da je zanemarim.

               Kako vreme prolazi, umesto da mi stvari postaju jasnije i razgovetnije u glavi, ispostavlja se da me sve više zbunjuju. Dobro, mislim se, vremena se menjaju, puno je, i previše, novih informacija - ne može to živ čovek ni da premota kako treba, pa moguće da i nije toliko čudno i neobično što se sve češće osećam dezorijentisanom i pogubljenom. Ako tome dodam da hvatam sebe kako se po nekad preobrazim u matoro gunđalo, zanovetalo opšte prakse, talentovano zakeralo, a sve bez nekog naročitog povoda, stvari se samo usložnjavaju i komplikuju. I gotovo da sam sklona da tvrdim kako je to u redu, da se opravdavam time što su konopci mojih živaca vremenom svakako postali izraubovani, dotrajali, mestimično iskrzni i istanjeni i stoga je nekako sasvim prirodno što ne mogu više sa lakoćom da podnose teret koji se svakodnevno svaljuje na nijh.
               Ali...

Željko Radović, dete Bogdana i Jelisavete Radović, sedeo je u kuhinji i mazao mast na hleb.

                        Hopa, hopa, malo soli, malo aleve paprike,

                        hopa, hopa.

            Usnama koje su se sjajile prosto je usisavao parče po parče hleba. A onda mleko.

 u pozadini se čula muzika ...

Tvrđava Alamut

U davna vremena, u velikom arapskom carstvu, živješe tri  druga.  Upoznali su se kao studenti na islamskom učilištu  u Nišapuru, a zbližili u burnim noćnim lumpovanjima, koja su, eto, do današnjih dana ostala zaštitni znak studentskog života širom svijeta.   

portret uslikan sa pločice u kupatilu

  gost autor: anfieldroad

 Ako prihvatimo da su sva ova umetnička dela nastala slučajno, bez namere i bez autora (ne računajući oštro oko koje ih je izdvojilo iz mnoštva) onda bi taj smer mogli da nazovemo slučajnom umetnošću. Ali, kako to ne zvuči bogznašta, ja bih predložio da to prevedemo na francuski jezik, inače jezik umetnosti. Dakle na francuskom - slučajno je "PAR HAZARD", pa samim tim predlažem naziv pravca hazardna umetnost ili hazardizam (odnosno - HAZART, prim. docsumann).

Hologramski svemir, hologramski mozak, svijet kao hologram … iza ovih bombastičnih SF termina, koji vas  “sačekuju” sa stranica mnogih naučno-popularnih časopisa i sajtova, zapravo se kriju ozbiljni naučni radovi, koji sve više zaokupljaju pažnju stručne i laičke javnosti. Dodatnu konfuziju u cijelu priču unosi činjenica da postoje dvije nepreplićuće teorije o svemiru kao hologramskoj tvorevini, do kojih se došlo kroz različita teorijska razmatranja i promišljanja.

... sećam se kako sam pre dve  godine (al leti vreme, boktemazo) nešto zaređala pa  išla baš često, pa kako sam (dobro, to jeste davno, seže u prošli vek) živela na limanu, u musićevoj, u maksima gorkog...  i neke sive toyote corole  koju dan danas ne mogu da prežalim (to se nikad nije kvarilo) i jednog nemačkog ovčara, koji nije bio običan ovčar nego jedna ličnost neverovatnih karakternih osobina. živeo je sa mnom, odlično sam ga znala. 

ustvari, uvek me u'vati emocija (razne emocije) kada idem u novi sad, a ni bližeg grada ni brže za stići ni jednostavnije za biti (u njemu) a ja i posle trista godina od kako ne živim tamo imam neku čudnu vrstu nepotrebne  nostalgije  i osećanja kao da je sve  to toliko daleko, da je umelo da mi se učini da je bliže - recimo - kosovo.  a stvarno nije bliže.. ni u kom smislu.