Dok se u Novom Sadu polako odbrojavaju dani do famoznog 7.oktobra možda je upravo sad trenutak da pokušamo da odgovorimo na pitanje otkud ponovo to ključanje paklenog kazana. Otkud to da mračnjaci (bilo ljudi bilo pojave, svejedno), koji bi po svemu već morali da budu u mišjim rupama, ponovo dižu glave, držeći nam pridike o: moralu, poštenju, patriotizmu, i tako to...

Takođe, nameće se pitanje i naše sopstvene odgovornosti za navedeno. Ne mislim, naravno, na nas ovde na blogu, već na narod koji, u svojoj izgubljenosti i sluđenosti više, čini se, nema volje ni energije da još jednom vlastitu sudbinu preuzme u sopstvene ruke. Istorijsko iskustvo, naravno, pokazuje da ovakvo ponašanje – bilo naroda bilo pojedinaca – nikada ne biva bez posledica.

Krivica i odgovornost za radikalizaciju stanja u zemlji, koja uvek odgovara smutljivcima i ekstremistima svih vrsta, svakako snosi klika na vlasti. I tu nema priče.

Zabrinjavajuće je i opominjuće, što se par desetina pripadnika ovih grupacija okupila najpre ispred novosadske Saborne crkve odakle su klicali Ratku Mladiću ─ kasnije i u dvorištu Doma vojske Srbije odakle su, uz nacistički pozdrav ("Zig hajl") pripadnike nenasilnog antifašističkog skupa najpre fotografisali a potom ih zasuli kamenicama. Nakon (neblagovremene) intervencije policije skup je ipak okončan bez ozbiljnijih posledica.  

Ipak, nameću se pitanja:

─ Ko bi bio odgovoran da je došlo težih posledica?!

─ Kako je moguće da neonacisti napadnu građane iz objekta koji pripada Vojsci Srbije?! 

Tvrdi se da nije moguć određeni tip revolucije ali, istovremeno, se shvata da postaje moguć drugi tip revolucije... (Feliks Gatari)

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas i na koji način isti mogu i(li) moraju danas da se brane?!

Da li pseudopatriotizmom kilavog premijera Leg(ij)aliste, psihologijom polusveta koji još uspeva da nalazi opravdanja za ponašanje ordinarne seljačine kakav je ministar-kapitalac Veljo Ilić, ili pak mediokritetskom neodređenošću politike Demokratske stranke ─ apsolutno besvesne ordinarne činjenice po kojoj smisao političke odgovornosti jeste upravo u tome što ona nikome ne dopušta uzmak!

U intervjuu listu Blic Uslov SPS: Kraj progona porodice Milošević od srede 28.maja potpredsednik SPS-a Milutin Mrkonjić izjavio je sledeće:

Mi tražimo realizaciju našeg programa. I nisu nam bitna dva ili 18 ministarstava, već samo ko je u stanju da realizuje program koji imamo. Međutim, preduslov bilo koje priče za nas je da prestane progon porodice Milošević i da se oslobodi Dragoljub Milanović.

Navedenom izjavom visoki funkcioner reformisane Socijalističke partije Srbije pozvao je na nepoštovanje sledećih odredbi važećeg Ustava Republike Srbije:

Mesta simboličkog (istorijskog) pamćenja ili (poželjnog) kulturnog zaborava...

Pitanje spomeničkih skulptura u javnom prostoru (u daljem tekstu: spomenika) poslednjih godina reaktuelizovano je nizom afera koje, još jednom, dokazuju da društvo bez izgrađenog kulturnog obrasca, strategije, identiteta – jeste društvo osuđeno da tumara, čineći uvek iste greške u kojima kultura (spomenici posebno) postaje sredstvo manipulacije, ili pak polje iskazivanja političke bahatosti i ničim ograničene moći. Podizani po principu: političar na vlasti, mimo svih procedura ili pak uz provizorijum istih, po vlastitom nahođenju izabere/pronađe umetnika, po pravilu "našeg čoveka koji to zna da uradi", zatim iz gradske / pokrajinske / republičke kase (koja je već pri ruci) prebaci novce tamo di treba i stvar je rešena! Na ovaj način – umesto simboličkih mesta koja odražavaju one (stožerne) vrednosti koje u jednom društvu jesu uzorne, samim tim i nesporne ─ spomenici postaju poprišta stalnih sukoba, podela i najprizemnijih političarenja koja, neretko, prete da eskaliraju i u nešto opasnije.

 Srđan V. Tešin (1971) imao je tu sreću (ili nesreću) da se rodi i živi u Kikindi. Već sama činjenica da se opredelio da živi za i od literature a da, pri tom, nema svoju beogradsku adresu unekoliko određujuće uticala je na njegovo intelektualno i literarno profilisanje. U srpskoj kulturi, koja i inače u priličnoj meri pati od provincijalnog sindroma, život i pisanje u vojvođanskoj provinciji Tešin je uspeo da pretvori u vlastitu privilegiju. Najnovijom knjigom pripovedaka Ispod crte u izdanju beogradskih Stubova kulture, život u (srpskoj) provinciji Srđan Tešin opisuje iz vizure mikrozajednice jednog solitera lociranog u jednom (banatskom) predgrađu nazvanom Mars.

V.R.T, Moje menstruacije,1968.

Vujica Rešin Tucić: TRADICIJA AVANGARDE

Autor i kustos: Nebojša Milenković

Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad  

23.mart (otvaranje: 19 h) - 20.april 2011.  

Kao umetnik i pesnik, Vujica Rešin Tucić (1941 - 2009) stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru između eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse – istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako.

Opšteprihvaćenoj tezi po kojoj je obuzdavanje i porobljavanje nagona jedan od pred/uslova (postojanja) civilizacije - Marina Abramović suprotstavlja umetnost zasnovanu upravo na oslobađanju i artikulisanju istih. Umesto da ilustruje ili prikazuje - ona deluje i preobražava. Kao u reality programu, umetničin život - kroz postojanje (postajanje) umetnošću - istovremeno postaje povlašćeni prostor i javno dobro. Frustriranom pojedincu današnjice Marina pruža ogledalo. Kroz prelamanje ličnih (individualnih) i kolektivnih (istorijskih) trauma i identiteta, njeno telo samoostvaruje se kao multiidentitetsko telo današnjice: pored toga što je artističko (istorijsko-umetničko) to telo istovremeno je i socijalno (političko i ideološko) telo. Njeno telo postaje javno telo.

Predlog za čitanje

Laslo Vegel, "Priče iz donjih predela - berlinski tekstovi", (s mađarskog preveo Arpad Vicko), IP Cenzura, Novi Sad, 2011.

Mi uvek na kraju dobijamo lica naših istina.
Alber Kami

"Dolaziš sa rubnih područja i zbog toga te nužno smatraju uljezom. Već dobrano u drugoj polovini života, susrećeš se prvi put sa svakodnevnom stvarnošću Evrope, do sada si gledao samo bedna gloženja malih nacija, sada na vlastitoj koži osećaš otmenu sebičnost velikih" reči su kojima novosadski pisac Laslo Vegel opisuje civilizacijski šok koji njegov junak, nakon decenija života provedenih s ove strane gvozdene zavese, opisuje svoj prvi susret sa zabludom, iluzijom, ogledalom, idealom, željom i čežnjom zvanom Evropa.

Kad je o političkoj pozadini atentata reč Srbija je i ove godine, baš kako je pred izricanje završne reči primetio advokat Srđa Popović, dobila tačno onoliko istine koliko je bila spremna i sposobna da prihvati. Mera te "istine" istovremeno je i mera trenutnog stanja morala, etike i odgovornosti u zemlji u kojoj smo imali nesreću da se rodimo i u njoj živimo. Kako mi, tako, nažalost, i Zoran Đinđić.

Osnovni problem srpskih političkih partija jeste njihova banalnost. Autokratski ustrojene iznutra, očišćene od ljudi sa integritetom, bez principa i ideja (o idealima da i ne govorimo), ujedinjene pod zastavom korupcije, "političke" partije u Srbiji zaboravile su čemu (i kome) izbori uopšte služe.

Na promociji će govoriti: Nebojša Milenković (autor), Teofil Pančić, Ljiljana Jokić Kaspar, Slobodan Tišma, Tatjana Tucić, Vladimir Vasiljev (direktor biblioteke „Žarko Zrenjanin") i Branislav Grubački Guta. Moderator večeri: Jovan Gvero.

Moj Sin je sinoć, u sedam uveče, dakle doba normalno, da normalnije biti ne može, izašao sa drugom, Komšijom u šetnju. Da se izluftira

  Kada jesen izgubi trku sama sa sobom i očešlja drveće na ćelavo, tako da od njega ostanu samo crni prsti, platan u našim prozorima počne da se ljuška u levo. Sa istočnim vetrom koji na njega natrčava s desne strane, stiže i miris za koji još nisu pronađene reči kojim bi se opisao. Hladnjikav, mrvu rezak, svež, ali mirniji od mraza koji već počinje da škrgutanjem ugrožava plombe svojih zuba. Njemu se pridruži miris ugljenog dima iz starih zgrada. Planine koje rube horizont pogleda počnu da se gube u sivim maglama. Tada je skoro izvesno da će vetar sasvim posebnog mirisa sa sobom doneti sneg. Najverovatnije noću. Jer sneg voli tišinu. Pred njim će tanušan led liznuti ulice, a zvezdano lišće inja će procvetati svuda gde mraz bude uspeo da napipa topli vazduh.

  Naravno to sve u slučaju da se ne poremeti sled godišnjedopskih događaja. Što je ove godine slučaj. Ne samo platan iz prozora, već i njegove manje komšije drvenog karaktera su još uvek čupavo zeleneli lišćem kada se odnekud stvorio severac. Ne da je duvao, nego je usput i kašljao pakosno starački. Trava se uzaludno zgrozila. Prve mrazeve je dočekala jarkom zelenom bojom, tako živom kao da je proleće tek svanulo. Sve u svemu, izgledala je kao bolesnik koji pred smrt živne i zarumeni se lažnom nadom.

Pozvan da održi predavanje na čuvenom Prinstonu, jedan matematičar, inače profesor književnosti na Univerzitetu u Kejptaunu, umesto očekivanog eseja, ponudio je novelu o životima životinja. U središtu priče je drevno pitanje: Imaju li životinje dušu? Traganje za odgovorom u igru uvodi filozofiju, književnost, religiju, biologiju, psihologiju i talasa najdublja ljudska uverenja.

Tako to radi Džon Maksfel Kuci, majstor iz Kejptauna, jedini dvostruki dobitnik Bukerove