Konačno rešenje u Srbiji - Judenlager na Sajmištu

-studija slučaja*-

Kristofer Brauning (Christopher R. Browning) 

           Beograd, onako kako ga vidi spomenik Mike Alasa 

Kada bih pokušao da nađem neku tačku u vremenu u koju bi bilo moguće smestiti početak ove agonije kroz koju Srbija prolazi, verovatno bi to bilo tamo negde 1914. ili 1915. godine. Uzev u obzir da živimo u dobu u kojem se odvijaju drastične revizije, prepravljanje povesti tako da odgovara trenutnim potrebama epohe, često iskrivljenim do perverznog potrebama; verovatno je da jedina objektivna povest koja preostaje je ona sačuvana u ličnom iskustvu. 

* Nestala  je još jedna žena, ovog puta imamo snimak trenutka nestajanja. Dve srpske građanke, M. T. i R. D. se vode kao nestale i jerusalimska policija traga za njima.

Već neko vreme u Izraelu izraelska pogranična kontrola zaustavlja i dodatno proverava sve putnike iz Srbije. Donedavno sam bio u čudu zašto je izraelska pogranična kontrola postala tako stroga, i kada sam, pre par meseci, ulazio u zemlju sa svojom porodicom iskoristio sam priliku da pitam panduraciju šta je po sredi.

Pisaće verovatno njegovi bliži drugovi o njemu...

Kako god, meni je,  u mojim mnogim peglanjima po komunizmu, bio drag čovek, iskreni komunista, i nenacionalista i veliki srpski rodoljub (onaj koji ljubi svoj rod). 

Povede me juče jedan drugar na radno popodne sa sobom, i tako, svašta nešto sam čuo, uglavnom o mizernim uslovima u kojima ti rehabilitacioni centri rade, uglavnom zasnovani na velikom entuzijazmu personala uposlenog tamo, verovatno sa mizernim ili nikakvim primanjima, sa jadnim ili nikakvim budžetima. To nije ništa neobično za Srbiju, koja je jedna pogođena i poharana ekonomija, što spoljašnjim što ličnim zaslugama.

Nakon tih razgovora sa ljudima koji su mozgovi i ruke egzekucija rehab-programa, ovde kod nas u Vojvodini, otišli smo i do jednog od tih rehab-centara, gde sam bio u mogućnosti da se sretnem sa momcima koji prolaze kroz program izlečenja od zavisnosti - program koji nimalo nije naivan niti lagan.

Tu sam čuo priče od momaka koji su odlučili da dođu u centar, neki od njih novopridošlice, koji su koliko pre par dana ubrizgali sebi doze od više grama heroina. Međutim, nisu samo zavisnici od heroina pohađaoci rehab-programa. Tu su i ovisnici o kokainu, kocki, internetu, alkoholu... Najpotresnija mi je bila priča jednog mladog momka, izbeglog iz Hrvatske, preko Srbije u Australiju, i odraslog u metropoli Sidneju. Momak je lep kao slika, čak i sada, kada su ga kristal met i koka odveli u stanje deluzija, mlad, zgodan. Jako me je rastužila njegova otvorena ispovest, i čak i u ovom momentu dok pišem, osećam duboku žal nad destrukcijom koja se nadvila nad mnogobrojnim mladim životima naših ljudi, lepih i kvalitetnih devojaka i momaka, nekada, pre devastacije.

Ranije sam opisivao leto početka kraja moderne jugoslovenske i neuspostavljanja srpske državnosti. Izašli smo na letovanje 1991. kao normalna deca, deca sa nekim nadanjima, a vratili smo se kao sumorni starmladi ljudi, ljudi čije će horizonte zakriti teška crna zavesa očaja – kao i crno nebo nad hercegnovskim zalivom, tog avgustovskog poslepodneva, kada smo isključili Azru i Gdanjsk 80-e da bismo jasnije čuli teskobne vesti o prvim oružanim sukobima u Republici Hrvatskoj i u jugoslovenskom bratoubilačkom ratu. Stajali smo na toj terasi nad ustima bokokotorskog zaliva, posmatrali nadvijajuće se crnilo nad našom zemljom i nad sudbinama mnogih ljudi moje, i prethodne, i potonje generacije – crnilo što će mnoge sudbine južnoslovenskog prostora progutati zauvek. Niko se nije smejao. Ugasili smo vesti, pustili ponovo Azru, neodređeno svesni da niko od nas neće videti ovaj bend na koncertu, ikada više. Devojke su bile očajne, i mi smo bili očajni, ali smo kao momci pokušavali da ih ohrabrimo, svesni da ni sami ne nosimo u sebi snagu bilo kakve nade više. Mene su ophrvale sumorne misli, crne koliko i more i nebo Boke Kotorske tog dana. Neće me napustiti sve do kraja maja 1999. godine, i konačnog apokalipsisa jedne zemlje, jednog režima i jedne epohe.

vidim i cujem da ljudi pisu da nisu dobili glasacke listice, ili da su dobijali nekakve nepostojece ljude i imena u svoja postanska sanducad, ili da nisu dobijali u svoje vec u komsijsko sanduce, u svakom slucaju, ja nisam dobio biracki listic, prvi put od 1993.

koliko sam shvatio, pepersi, uz svu predivnu volju ekipe exit-a, uz masu fanova i ljudi željnih dobre svirke i provoda, sa svim naporima ljudi iz organizacije - donošenje bine iz italije, kontejnera za meditaciju iz češke, te obezbeđenje visoko stručnog medicinskog osoblja, i drugo; proveli su na stejdžu u srbiji ravno jedan sat i petnaest minuta.

nemam šta mnogo da kažem na račun velikih

"Potpiši", rekao je oficir, "tvoj muž, Rade Panić, bio je ruski špijun, staljinista, izdajnik, neprijatelj naroda. To je šta ovaj dokument sadrži. Potpiši smesta!" Eva Panić nije mogla da odluči šta joj je bilo bolnije da čuje: opisivanje njenog muža kao izdajnika, ili pozivanje na njega u prošlom vremenu. Samo koji tren ranije je čula da se Rade, njen Rade kojega je volela svom dušom svojom, obesio u zatvoru. Novosti su je bacile u stanje šoka. Jedva da je počela da pojmi stravičnu realnost njegove smrti, a sada je nazivan izdajnikom i neprijateljem naroda. Osećala je kako počinje da joj narasta tupost u svim čulima.

da li iko zna kakva je sutrašnjica jat-a? današnjica je stravična.