Neka čudna i zla vremena su došla, uzburkani su duhovi svuda i deluje kao da se zla sen apsolutne, totalitarne mržnje iznova nadvija nad nesrećno Čovečanstvo. Interesantno, samo po sebi, da naporedo sa tom mračnom silom koja očito živi sa Čovečanstvom, i u njemu, otkad je sveta i veka, uvek postoji i neki tračak svetla, određeno nadanje da će doći lepša, bezbrižnija budućnost. Danas, dojam je, ti strahovi i nadanja se opet mešaju u kovitlacu

Tog 24. marta uopšte nisam morao ni da budem tu, ali pošto je splet okolnosti ipak doveo do toga da budem tu, odlučio sam da to bude na mojoj rodnoj Milji, kada je Leut već mora' potonut, treba' san ka' dobri barba ostat na njemu do kraja. Da će Leut potonuti bilo je jasno od prvog trenutka: ta zastarela oprema, haubice iz perioda kada je Crvena Armija oslobađala Beograd, protiv-vazdušna strategija koja je bila slična onoj kada je moj deda, oficir R., komandovao nad protiv-vazdušnom odbranom Kraljeva i južnom odbranom Srbije, prilikom bombardovanja ranije tokom stoleća, na proleće 58 godina ranije - dakle, strategija osloni se na čulo sluha. Bilo je očigledno da će nas pregaziti Ameri, razmišljao sam, dok sam se šetkao kroz Darkvud i gledao kako Jenea gomila opremu između poslednjeg naselja na mapi Beograda, i nesrećnog kamenoloma pod Straževicom, mesta koje će gađati toliko puta da će gotovo postati fizički čujno tužno izvijanje kamena i setni jek stare Šume pod nasiljem mašina. Predveče toga dana se dogodilo nešto što tokom čitavog perioda odrastanja, ovde u Šumi, nisam doživeo. Sve je utihnulo, apsolutno cela vaseljena. Zavladao je totalni i apsolutni muk, priroda je zamukla, stvorenja, lastavice, gugutke, dživdžani, psi lutalice, zrikavci, sve je apsolutno zaćutalo, izazivajući izrazito nemirnu i teskobnu tišinu, punu iščekivanja što ne donosi ništa dobro. Nedobro koje je oličavalo tuštu neprirodnu i antihumanu narav planetarne vrhuške - apsolut zla i neljudskosti u gaženju ka ostvarenju cilja. Cilj, misteriozni target, nije bilo samo rušenje jedne od poslednjih istočnoevropskih diktatura, cilj je bio nešto drugo, potmulo, iz duboke budućnosti, nešto što totalno nije hajalo za čoveka na zemlji, a pride pritisnuti ljušturom raspomamljene komunističke totalitarnosti koja isto tako hajala nije za čoveka na zemlji, pa čak i dotle ne da je, kritike radi, bila kadra da mu puca u glavu posred uskršnjeg praznovanja svetlosti resurekcije.

Moji drugari sigurno znaju, ali ko ne zna, inače živim od turizma. Bavim se profesionalno i licencirano od strane IL Ministarstva turizma, školice neke učio (neke i izučio) u Jerusalimu i Tel Avivu; pretežno egzekucijom, terenski rad, bez skrnavih bosova da mi kljucaju po ganglijama u nekom prašnjavom ofisu, a pomalo, eto, poslednjih godina i na organizacionom nivou, pretežno na relaciji Ex-Yu-IL, i freelance kada imam vremena i mogućnosti na relaciji Angloamericanoafricano-IL. Iskreno rečeno, mnogo bolje pare su sa ex-Yu nego sa šabanima i stipsama amerobritanskim. Lep poslovni odnos sa bivšim Jugoslovenima je win win situacija u mom životnom slučaju. Uz ogradu da su mi Kanađani super, i tako, ekipa iz velikih gradskih sredina u Britaniji i SAD mi je isto super. Moj posao se odvija od jutra do mraka pod vedrim nebom i izuzetno je lep, a fino je i plaćen. Moj stalni dom je u severnoj srpskoj provinciji, Vojvodini. Kada nisam angažovan poslom na terenu, volim da putujem sa svojom malom porodicom. Moj petogodišnji sin ima već sada desetine hiljada kilometara iza sebe u svom malom životu, i funkcioniše u svim jezičkim sredinama. Danas je bio lep i sunčan dan, za moje užasno topao, za mene divan prolećni dan (za koji dan ću biti u pustinji na temperaturama u proseku većim za 5-8 stupnjeva u odnosu na današnju temperaturu u Srbiji).

Protesti su reakcija na izjavu jednog rabina da su "žene koje su žrtve silovanja same krive jer su izazvale pohotu kod inače smernih muškaraca svojim kurvinskim oblačenjem." Protesti su nazvani po tome - "Kurvinski marš."

pošto je čini mi se neukusno pisati bilo šta drugo u ovom vremenu kada je, kako kaže č. jovanović, situacija u zemlji katastrofalna, preneću jedan tekst koji sam dobio od penfrenda a učinio mi se interesantnim, i vezan je za ovu našu teskobnu zbilju. ne vredi podsećati da je demokratija u srbiji na korak od kolapsa. ne vredi ni razmišljati šta će zemlji doneti nikolićeva, dačićeva, koštuničina i ilićeva vladavina. bez ikakvog motiva sem da se provede koji trenutak još u očekivanju najgoreg (dugoočekivanom i, dosad, slalomima demokrata izbegavanom stupanju radikalne stranke na vlast), tekst iz katoličkog komšiluka...

Zločin i kazna?

Pozornost svjetske, osobito političke javnosti u nedjelju i ponedjeljak 17. i 18. veljače bila je usredotočena na »rađanje« nove europske, kakve-takve države - neovisnog Kosova. Premda je to »rađanje« popraćeno brojnim tjeskobama koje će po svoj prilici još vrlo dugo trajati, kakvo-takvo osamostaljenje nekadašnje autonomne pokrajine u SFRJ vjerojatno je posljednji čavao u lijes umjetne državne tvorevine - Jugoslavije u kojoj je i većina u hrvatskom narodu, kao i u drugim narodima, desetljećima uzdisala i sanjala svoju slobodu izvan te tvorevine.

Kako živim i radim u dve različite države, i kako se komplikuju odnosi između (liberalnog i kapitalu sklonog) Zapada i (konzervativnog i takođe kapitalu sklonog) Istoka, počeo mi je privlačiti pažnju određeni paradoks: dolazim iz zemlje sa zapada koja je okrenuta, kao, kultura, prema Istoku; radim u zemlji na istoku koja je, kulturpolitički, u potpunosti okrenuta na Zapad.

 “Ne poznajem Amy Winehouse, ali se iskreno nadam da će neko blizak njoj intervenisati i pružiti joj pomoć. Ovo je zaista srceparajuće.”  - moby

uvek sam pokusavao da objasnim sebi to zaista cudno raspolozenje kada sam prvi put cuo ejmin glas. ono je variralo izmedju neke vrste neznog saosecanja, i sokantnog predosecaja bliskog kraja, nesto sto sam prvi put osetio kada je kobejn overio u rimu, i posle sa dugim nizom prijatelja koji su padali kao snopje pod pritiskom heroina, ili vec nemoci da akumuliraju i apsorbuju ochaj devedesetih i izadju iz njega kao chvrshci i sjajniji ljudi, odnosno ne izadju nikada, nikuda. potonu...

ejmi tone, i to je tuzno, pretuzno.

 Nekoliko trenutaka Amy je izgledala svesno i srećno dok je pevala neke od svojih najvećih hitova.

Ја и иначе волим Израел као маајку рођену, као што сте можда приметили претходних година ;), али сам посебно срећан што сам био савременик два телавивска  догађаја: на великим мировним протестима, 4.11.1995. када је злочиначки убијен Исак Рабин, назочан духовно;

 те 4.2.2017., на Рабиновом Тргу,  када је направљен крупан корак ка ослобађању џиџе, назочан материјално тј. физички. Супер је екипа била, супер зезање, 50 сома лепих људи.