Ne, ne želim da se bavim problemom humanitarne drame kroz koju prolaze lokalne zajednice, počev od ostrva Kosa, pa do Đevđelije, Preševa, Beograda, Subotice, i sve do mađarske bodljikave žice, i šta će biti sa ovim nesrećnim ljudima. Činjenica je da se taj nemir sada prelio na naše prostore, i šta će biti sa tim ljudima posle leta, to niko ne zna. Novi Sad još nije dotakla ova realnost, tako da je nismo svesni izbliza, još uvek ne. Hteo sam o drugom problemu: o neadaptiranim, o neasimilovanim, ili asimilovanim ali na svoj, bahati, sociopatski način, izbeglicama iz naših unutrašnjih, postjugoslovenskih migracija.

pretpostavimo da ste iz Srbije, da ste otišli pre petnaest ili dvadeset godina kao izbeglaje od režima, naselili se uspešno ili relativno uspešno kojekude po belom svetu, da je prošla skoro cela generacija kako ste otišli od kuće, i da vam je, spletom sentiš okolnosti, pala sumanuta ideja na glavu da se vratite kući. šta bi vas tamo čekalo?

Nešto se jeste izmenilo nagore u hemiji ovog liberalnog metropolisa Orijenta - neformalna opuštenost, razgaćenost grada, kako ja volim da je zovem, ustupila je mesto napetom iščekivanju nereda i haosa. Jesu ljudi i dalje neuobičajeno opušteni, čak nekako gotovo i familijarno neposredni ili bliski, ali poslednjih 6 meseci eskalacije sukoba, netanijahuovsko-hamasovske eskalacije, jesu unele neodređeni nemir u žitelje ove liberalne prestonice Bliskog Istoka.

Niko od nas ko je iole živeo u Srbiji a poistovećivao se sa antiratnom porukom tokom 90-ih nije bio u zabludi sa dolaskom vučićevaca na vlast da će se nešto promeniti nabolje na tom unutrašnjem nivou uređenja kulturnog i otvorenog društva. No, kako odmiče vreme, već smo u petoj godini vladavine vučićevaca, sve se više profiliše njihov režim koji nastavlja sa autodestruktivnom idejom vođenja zemlje, nešto što je bilo oličenje i prethodeće klike, samo na jednom višem i kulturnijem, u smislu manje bahatom nivou - tadićevci su odbojnost prema narodu rešavali arogantnošću, dok za vučićevce možemo slobodno reći da su jedan mag sitnih i perfidnih lagarija.

O čemu se radi, naime?

Negde početkom juna naprednjačka centrala, ovde u Novom Sadu, donela je odluku da ukine mališanima subvencije za pohađanje licenciranih privatnih vrtića ovde u gradu. Na to je odmah oštro reagovala grupa roditelja okupljena oko portala bebac.com.

рањен је човек, што каже Момчило Настасијевић,

 Rod smo.

Kad umre čovek,
i moje srce rušno je.

Pukli smo. Bili smo nervozni, loši, ništa nije ulazilo, dve prgave hispano-ekipe su nas pocepale kao beba zvečku. Mrzimo Sašu zato sada, botovi svih šabanskih udžerica, ujedinimo se!

e svašta, ne mogu da verujem u jad diskusije da je bilo ko banovao Profesora Nenada - verovatno najučenijeg i politički najkorektnijeg (al' stvarno korektnog, ne u nekom isfoliranom kvaziurbanom, da ne kažem jutarnjeradioprogramskom fazonu) čoeka ođe... elem, mene namrtvo zanima kako je ovaj prastari asasin uspeo da bude u srpskoj politici to što je?

Jedino što stare udbaške špije umeju da rade je da seju mržnju, drže svoje građane u strahu, i stvaraju haos od budalastih dezinformacija, prosto, jer kvalitetan finansijski plan ne postoji.

Da u najnovijem hrvatskom budalasanju postoji "inteligentni dizajn" očito je od samog starta, od ustoličenja ministra Hasanbegovića početkom tekuće godine, preko raznoraznih mračnih splitskih popova koji saslužuju molebane za pokojne fašističke lidere - nepomen im ime zločinačko; do nekakvih bizarnih zatrašivanja trkom u naoružavanju.

Kako god, kada sretnete obične i gradske ljude, iz većih hrvatskih urbanih sredina, nigde ne primećujete ovu hasanbegovićevsku debilanu: obični ljudi iz Hrvatske, posebno u okruženjima gde su podjednako stranci, oni se oslanjaju na i raduju pomoći suseda iz Srbije.

Ovo nešto što mi je Hoochie Coochie Man poslao je prosto toliko genijalno, da sam ja obuzet već neko vreme ushićenjem -

ovako izgleda Srbija viđena kroz oči enormno talentovanog američkog (jevrejskog) deteta, ugošćenog, očigledno s puno ljubavi kod srpskog deteta i porodice: 

Juče smo izašli na stopetogodišnjicu FK Vojvodine, malo pankerica zvuka, zvuk koji definiše urbani NS. Fino se proveli, svirali gradski ska pank bendovi, pivo bilo po simboličnim cenama, a sav prihod od pića uplaćen je u humanitarne svrhe. Navijači FK Vojvodine su jedini u zemlji koji su uspeli da očiste tribinu od neonacizma, i jedini su čiju idejnu platformu ne čine neonacizam, neofašizam, neočetništvo; već više neka slobodna interpretacija anarhosocijalističkih ideja. Identifikuju se sa idealima globalne Antife. FK Vojvodina, kao i mnoge druge institucije u zemlji  (da počnem od Jevrejske opštine Beograd a završim u foajeima Vlade - nedavna nasilna preprodaja hotela "Šumadija", momci u fantomkama koji uteruju prodaju, a glavni kupac, prema BIRN-u ni manje ni više nego penzionisani kadar SDB-a i otac ministra Stefanovića), pati od institucionalnog vučićitisa, iako većinu članstva kluba čine korektni ljudi.