- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

 

 1.         Imaš kancelarijski posao u Vladinoj agenciji koja je na glasu da je najkorumpiranija a koja se bavi unosnim poslovima koji se finansiraju iz sredstava poreskih obveznika. Imaš početnu poziciju ali si u mogućnosti da biraš kancelariju. Kakvu ćeš izabrati?

            a) Veliku bez pregrada, sa barem 30 ljudi

            b) Veliku sa otvorenim boksovima sa barem 20 ljudi

            c) Srednju sa providnim zidovima i 10 kolega/koleginica

            d) Srednju, zvučno i optički izolovanu sa još 5 kolega/koleginica

            e) Malu, zvučno i optički izolovanu samo za sebe

 

 

 

gošća autorka: Nevena Šaulić

 

          Bude me svaku noć, uvek u isto vreme. Kako ko me budi? Pa znate da imam blizance. Još uvek im nisam dala imena. Nijedno mi ne pada napamet. Za sada su bebe. Neka tako i ostane. Dajte, ne gledajte me tako. Stare su svega tri meseca. Svi kažu da su slatke, a ja samo klimam glavom i odgovaram kroz zube. Ni sama ne znam kakve su.

            U početku sam mislila da je sjajno imati dve bebe odjednom, nešto kao dve muve jednim udarcem. Ne moram više da se porađam, trpim bolne preglede pri kojim mi doktori stavljaju svoje prljave, masne šake unutra. I sve to pod izgovorom da proveravaju matericu. Kako da ne. Proverila bih ja njima čmar samo kad bi mi dopustili. Bila sam ubeđena, onako trudno podgojena, da je baš dobro da sada završim tu priču sa porođajem, kako bih kasnije mogla da se bavim karijerom. Mada, još uvek ne znam kojom karijerom, ali pronašla bih ja već nešto što me zanima. Računala sam, skinuću i muža, i porodicu sa kurca. Više ne odgovaram na pitanje familije i ostalih gnjavatora:

            A kad ćeš ti da rađaš?

 

 

 

 

          Marija me moli da dođem u šumu, Šumarice, nema teorije, kažem, da se uhvatim za tu strunu, za slamku spasa, da tebi nije tvog glasa, Marice, i ti bi strunula zaglavljena u stelji, sve na kraju strune. Kaže znam za tvoju familiju oni znaju šta tebi nedostaje ali ja znam kada stvarno dosta je

            Kišni čovek koji pleše oko grada dao mi je u ruke dve flaše. Kao neiskusni petak pomešao sam pića i sada bolje da me nema. Jedno je bila klekovača od koje sam kao poklekao, drugo je bila obična brlja od koje sam počeo da brbljam i brljam. Srljam u svoj kraj i usta ne zatvaram, ljudi su postali ružniji, petak je, draga

            Gidra je delovao sluđeno kada sam ga pitao zašto i dalje glumata, kaže proklet da sam, on je dasa, dvesta kila vetrova je primao na prsa, dnevno. Rasuo se na komade kada sam mu dokazao da i njega vreme može da pokrade, zaborav iz kog se ni ti ni ja nećemo izvući, prati me od Beograda i čeka me kući

 

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži. To je skleroza.

 

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

 

Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

 

Hladan zimski vazduh košava je dodatno ledila tako da je Drago odmah po izlasku iz kabine uvukao dugački vrat u svoj železnički šinjel. Podigao je kragnu i vratio kapu na glavu, koju je skinuo dok se zbog svoje visine provlačio kroz vrata kabine.

Čuvaj se Drago, odjeknuo je glas kolege koji ga je napuštao preko garažnog koloseka. Vrata iza kojih se skupljalo staro društvo pustila su na kratko, dok je kolega ulazio, snop svetla i oblak toplote stare kaljave peći iz ugla zajedničke prostorije odmorišta, koji je vetar trenutno progutao. Drago je za sobom čuo snažan zveket zatvaranja metalnih vrata i treperenje stakla na njihovoj gornjoj polovini, žutog peskiranog stakla koje je propuštalo na beton zagasito svetlo iznutra. Okrenuo je glavu od svoje ne tako blistave prošlosti u potpuno izvesnu, blisku, košmarnu budućnost. I pored svesti kakav je danas dan i kakav će i sutra biti, nije mu padalo na pamet da se okrene ili predomisli. Trudio se da usredsredi svoje misli samo na jedno. Bila je to teretna kompozicija koju će prekosutra uveče povesti sa ranžirne stanice, gde već treba.
Ispred vrata ostao je da stoji starac sa plavom kariranom švercerskom torbom koja mu je visila sa štapa, ručno izdeljanog, prebačenog preko ramena. Stajao je tako da je samo torbu hvatala žuta prigušena svetlost koja je dopirala iza vrata. Gledao je za Dragom, slojevito obučen, ali samo u vunenim čarapama.

 

pitanje evroatlanskih integracija?

Jebe se psu da li ćemo u NATO ili u neutralce ako ima krov nad glavom.

Čak i ako mu srušite kućicu on će vas i dalje voleti, dok god ga ne izbacite na ulicu.

pitanje Kosmeta?

Jebe se psu za Kosmet ako imate volje da ga izvedete u šetnju.

Kretanje je neophodno svakom psu, slobodno kretanje i sloboda kretanja bez lanca, svaki pas mora da ima svoju teritoriju.

Čak i ako taj reon bude manji od pola basket terena vaš pas će vas i dalje voleti ako se s njim malo poigrate, bićete srećniji.

 

Razglednicu je naneo vetar sa okeana. Doletela je u jednom dahu, kada se razdanilo na tren u pepeljasto popodne. Panorama grada, okrenuta naopako, bez adrese, bez pečata. Okrenuo sam je da sagledam grad, poznate su mi siluete, obrisi zgrada, ali ne mogu da pogodim šta gledam. Ako se ostavi da stoji naopako, zgrade će se ispraviti, samo će mutna slova u naslovu ostati natraške, voda na kojoj leži grad, dovoljno je siva da može biti i nebo.

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  8 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana