Zvuk je nalikovao buci teretnog aviona koji je uzleteo i gubio se sa radara. Istina je bila da u ovoj zabiti nikada neće ni biti izgrađen aerodrom. Takođe, neki od meštana će skončati a nikada neće ni čuti ni videti metalnu pticu.

Put je krivudao kroz klisuru a noć je već izvirila iz njenih kamenih zidova. Nebo se još držalo na visini, odbijajući da zamrači svoje sivo plavetnilo, ali od tame još niko nije pobegao, dovoljno daleko.

 

U moru knjiga pročitao sam okean gluposti zarad malo vode na dnu tog okeana. U čamcu na naduvavanje izlazio sam iz biblioteke držeći kao malo vode na dlanu jedinu knjigu koja nije pokisla. I gle nezgode, čamac nije puštao vazduh, ali je dakako puštao vodu, kao da pušta ploče. Na primer, onu Autoamerican, sa Debi koja gleda preko ograde na pločnike grada. Pločnici su bili popločani rekama vremena koje su nosile sećanja natrag u ništavilo odakle su i postala.

Rewind.

 


intro

Kažu ljudi tri puta i bog pomaže, ne verujem u Tatabradu, samo u oceubistvo, sina i nešto treće, majku, rođen kao treće dete, u porodici od pet, pet's not included, nisam progovorio do treće godine, a onda sam prvo rekao tli, odrastao sam okružen psom, mačkom i kornjačom, od svakog sam pokupio samo najbolje, bakterije included, treći razred bio je prekretnica, shvatio sam kuda ide ovaj svet i šta je smisao života, punio sam godine, kolone i baterije, sa dvadeset tri pušten u svet, sa lanca, u okolnu misteriju, Obedsku baru, punu krokodila

 

 

 

Kao prvo i osnovno ne podnosim one koji trpe, trpe da ih trpaju, trpeljive, trepljare, karaktere pepeljare, one u koje svako može da se istrese, one što sve podnose, kao i sve predmete iz takve postavke, ljude kese, osim ako ne podnose neopozive ostavke

Dalje ne podnosim daljine, daleke kraljevine, ložane, paljevine, egzotične destinacije, poznate vidovnjake, face i fascije, proročnjake, lažne očnjake i mračnjake, svakoga ko nadaleko njake, remote mahinacije, ne podnosim nikakav dalji dalj osim ako nije u skok

Uskoke, hajduke, harambaše i Naše, takođe ne podnosim, buljubaše i buljububiše, verne ljube i Ljubiše, ne podnosim Smoki, Chipsy i slane perece osim ako nisu regularni poput dece

Ne podnosim očeve i kočeve, uje i bate, tetke posebice, ujne i strine matore babe takozvane babetine kao ni dede, starice, zvezdice i starce, čangrizave magarce i jarce, horoskop i sve horoskopske znake, trake za trčanje i pokretne trake, pokretne stepenice koje nemaju kraj osim ako nisu pokretne stepenice za raj, pri tom mislim na pesmu

 

Ne, to nije bila bela Zastava 101, nije bila ni Zastava 128, a kada smo već u Kragujevcu nije bio ni 500 L, bio je to čaršav, nevešto svezan za dršku koja je pretekla kada se pravila poslednja Metla bez drške. Nema povlačenja, nema predaje. Neman prodaje. Da li me rep odaje? Ili to što bljujem vatru? Ne bi mi smetalo da budem zmaj, glupi. Vatra and stuffs, to je dovolje. Ne bih hteo da sam benzinska stanica blizu aerodroma Nikola Tesla. Ili Čika Jova. Ili Nikola Tesla. Skroman sam koliko i skrušen. Prerušen i iscrtan tušem. Samo peršun pušem. Pišem. Ako bih već moron da budem pumpa ne bi mi smetalo da sam breast pump. Video sam jednom ženu koja kolači oči na uporabu takve pumpe druge žene u parku Manjež. Kolači oči. Kolači>Oči>Bale. Christian. Hrišćanstvo sa osudom gleda na neostvarene žene, za Batmana ništa ne tvrdim. Neostvarene znači bez poroda. Vratiće se po rode. Ove godine il' do godine. Tako veli mali Loša, što isto nekad pati zbog žena jer su im tela obnažena. Aman. Prijatelj kućnog budžeta, budžiti, budžicu, Fujitsu, Jitsu Jiu, Lucy Liu. A to što je prljavo kao u štali, pardon, u štabu, izbornom, izvornom, to mačku o rep. Može i mački. Mečki. S 500.

 

              Ceo dan razmišljam da izađem negde, ne znam, u šetnju, na reku, da se vozim tramvajem, samo da napustim kuću-kućicu… Dobro, ovo za tramvaj je malo vuhu, čudak na povocu. Na kraju ne odem vani, nego do ispovedaonice. Sednem i kucam, kao prava kuca. Niko ne otvara. Ko još sedi i kuca na vrata, obično se stoji ispred. Elem, ova ispovest ili izostanak prave predstave o nekoj činjenici ili okolnosti, počinje, kao i svaki marifetluk, na jednom kraju lanca. Na drugom kraju je sidro koje me je vuklo na dno egzistencije. A da, na prvom kraju je moj vrat/glava, kako vam drago. Nisam imao šta da jedem, osim hleba, i pretilo je da zastranim, pa sam se prijavio. Mislio sam da je najgore prijaviti se i ujedao sam se zbog toga, ali tek je usledila avantura.

 

 

- Gde ideš mamlaze?

- U Majčinu.

- More jebem li ti majku majčinu bezobraznu ti si mene našao da zajeb...

Promaja mi je izbila kvaku iz šake i vrata su lupila za mnom kao da sam ih namerno tresnuo svom snagom. Brže bolje sam nestao niz stepenice kao duh iz boce pre nego se ćale pojavi na vratima. Sigurno se još nešto razdrao iz kuhinje a povodom lupanja vratima, ali srećom nisam čuo šta. Ipak je matori tapacirao vrata kao na svojoj diktatorskoj kancelariji u doba Bravara. Navikao ćale da diktira pa misli mogao bi i tuđe živote. Takvo je valjda okruženje. Malih Napoleona ima u svakom soliteru. Ponegde uspe i Pinoče. Papa Dok. Bio jedno vreme i onaj pravi Mali Napoleon, brukao ime i nestao u Marbelji. U mardelji što bi rekli u Marinkovoj bari.

 

Potamnele cigle, iskrzane i vlažne, bile su prva stvar koju sam video kad sam se probudio. Bile su uredno poređane jedna na pola druge i u krug oko mene. Malter koji je razdvajao redove pravio je puteve kojima su se kretali nekakvi insekti.

Gladan sam. Nervozan sam. Agresivan sam.

Moram pobeći odavde, ovo mesto je grozno. Krenuo sam brzo da se penjem. Raširio sam noge i zaglavio se na metar od dna. Rukama sam pokušao da pronađem dobar hvat. Uspeo sam da se pomerim malo na putu ka vrhu. Tada se parče cigle odlomilo i pao sam nazad na tlo. Osetio sam bol do same koštane srži. To je skleroza.

 

          Izlaz, treba mi izlaz, tako izlizana potreba, fraza, sačuvana u prostoru, u vratima, praznina, široka mi je ova staza, zaustavna traka, izlaz sa auto-puta, učini da odlutam, na periferiju, drvoreda, uma, gde tama duma, cunja, ispod gunja, montona, tražim sebe samog, pronalazim klona, u praznom umrlom gradu, idem za Kanadum

image.jpg

 

 

gošća autorka: Ivana Radović

 

Umro je tata. Niko mi nije rekao. Valjda su mislili da neću primetiti odmah. Baba je plakala. I tetka je plakala. Poslali su nas kod komšinice. Brat mi je rekao kako možeš da se smeješ kad ti je umro tata. Tetka Lepa je rekla nije.

Mama je bila u crnom. Nosila je cveće. Pitala sam šta će ti cveće. Rekla je da nosi tati u bolnicu.

ksps.jpg

 

horheakimov

horheakimov
Datum rоđenja:  19.07.1981 Pol:  Muški Član od:  14.03.2012 VIP izbora:  9 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana