A Poison Tree

I was angry with my friend:
I told my wrath, my wrath did end.
I was angry with my foe:
I told it not, my wrath did grow.

And I watered it in fears,
Night and morning with my tears;
And I sunned it with smiles,
And with soft deceitful wiles.

And it grew both day and night,
Till it bore an apple bright.
And my foe beheld it shine.
And he knew that it was mine,

And into my garden stole
When the night had veiled the pole;
In the morning glad I see
My foe outstretched

Prema najavi medija, približio se trenutak kada će predsednik Nikolić izaći sa svojom novom, drugom po redu, platformom za Kosovo. U najavi tog dokumenta predsednik je rekao da će taj papir predstavljati njegov predlog "konačnog rešenja", da će biti linija ispod koje on nije spreman da ide i da će to svoje vjeruju staviti na radni sto premijera Vučića, «jer je vlada ta koja vodi politiku", te da će time njegova misija u pogledu južne pokrajine biti okončana – sve ostalo će biti u premijerovim rukama.

Prenosim tekst iz "Danasa" o Stanislavu Vinaveru, bez dozvole autora. Njemu se izvinjavam i zahvaljujem, a čitaočevoj pažnji sugerišem ovaj doprinos osvetljavanju Vinaverove ličnosti uz, što je još važnije, par informacija o skorašnjem izlasku njegovih sabranih dela.

"Opet, zamislite da to nije atentat, nego zakon verovatnoće. Šta ako svako ko ima kola, i šta ako svaka kola na drumu koja mogu da se trkaju sa Đinđićevim audijem, u stvari, pripadaju Surčinskom klanu. Onda je čudo da do sada s premijerom nisu imala blizak susret, naročito jer ih on nešto mnogo ne izbegava. Sve skupa, mlađani Đinđić nije gadljiv čovek. Eto, na primer, nije povredio Ahilovu petu igrajući fudbal s lekarima, profesorima ili sudijama, nego sa opasnim momcima iz specijalnih antiterorističkih jedinica. Valjda su mu oni

Subotom igram basket. Tj. igrao sam do nedavno - uvek, a sada samo onda kad uspemo da se skupimo da nas ima više od trojice jerbo smo malo omatorili i osuli se kao sportisti. Jutros se desilo da nas ima u tom, za basket, nepopularnom brojnom sastavu – upravo trojica, Kulja, Boske i ja.

Stajao sam na uglu Dobračine i Cara Dušana, veče je bilo umereno sveže i suvo, tramvaj broj 2 klatio se ka Zoološkom vrtu, svetla u Prvoj beogradskoj bila su delimično pogašena, jedan pas je stajao kod semafora i gledao u mene, a ja sam stajao i gledao u psa.

Određeni komad detinjstva proveo sam u parku na Zelenom vencu. Dobro sam poznavao ovu uređenu zelenu površinu komplikovane strukture i namene. U njemu sam prvi put razbio glavu. To mi se desilo posle jednog suviše kratkog skoka sa ljuljaške posle koga me je drveno sedište, zaljuljano preko mere, odalamilo u potiljak. Krv je obilato curila i ta slika prilično je uznemirila moju majku koja me je odvela u najbližu bolničku ustanovu kraj železničke stanice gde sam efikasno hirurški zbrinut i vraćen u park.

Na odsluženje vojnog roka krenuo sam oko 5 ujutro. Do aerodroma smo išli Peglicom mog brata od ujaka. U njemu smo: taj moj dakle rođak, Srđan, devojka koja će mi za par meseci napisati pismo u kome će mi objasniti kako su se dogodile neke stvari zbog kojih su se promenile neke stvari, i ja – siguran da je došao kraj mome kratkom i neslavnom životu i da se iz JNA nikada neću vratiti.

Na putu do Zagreba prolazio sam kroz plavetnilo neba koje mi je delovalo poznato i prihvatljivo. Autobusom sam se odvezao do hotela Esplanada, a onda pešice otišao do muzeja u kome je trajala

Ako ste stanovnik nekog jadranskog otoka i volite kupanje u moru onda ste ili nedorasla šiparica koja još uvek nije stupila u odaje stvarnog života ili ste lekar iz Beograda.

I kao takvom poznato vam je da se sezona kupanja završava tek u drugoj polovini oktobra. Od početka septembra, kada naglo posustane turistička navala, pa do pomenutog kraja, boravak na šljunkovitoj gradskoj plaži Komiže postaje socijalni fenomen ravan članstvu u nekom uglednom britanskom klubu, s tim da su ti klubovi obično namenjeni džentlmenima, dok na plaži takvih nije bilo sve ako brojimo i moju

Boletova tetka je bila iz Dubrovnika, zato smo tamo išli na letovanje. Nije bilo drugog razloga. Ne zbog letnjih igara, iako smo išli obično u to vreme. Igre počinju negde oko mog rođendana, po tome pamtim. Za sve te godine slušao sam nekoliko gudačkih koncerata kroz pregrade od šper ploče. U to vreme pada i svršetak Vimbldona. Meni drevne lepote starog grada ništa nisu značile. Ni onaj kamen koji štrči iz crkve i na koji se ljudi penju pokušavajući da se zadrže, zbog određene simbolike. Ni Djelo Jusić, ni brat mu, ni Tereza Kesovija koja se glasno smeje ispred Gradske kafane, ni Buco i Srđan, ni Hamlet na Lovrijencu, ni Rade Šerbedžija, ni šarplaninac Ibrice Jusića, ni hrvatske i srpske glumice srednje i mlađe generacije; ništa mi sve to nije značilo kao činjenica da si u Dubrovniku mogao, kao u nekom velikom gradu, da se izgubiš u gužvi.