Evo, sutra je 20 godina od pada Berlinskog zida. Nemam nameru razglabati o tome šta je značio taj događaj,koliki je njegov istorijski značaj, ko je razumeo a ko nije šta se događa. No, svakako je zanimljivo pogledati gde smo danas, kako stojimo mi u Srbiji, kako stoji druge zemlje nastale raspadom bivše SFRJ, a kako one koje su se tada uspele izvući iz "medveđeg zagrljaja" i u međeuvremenu se integrisale u EU.

Sve zemlje istočne Evrope po BDP, prema pisanju časopisa The Economist ( ne onoga Đelićevog), su ispred Srbije, i to značajno.

Srbija danas ima BDP od 5.480

Slobodan Petrović - lider NLP

http://www.novossti.com/2010/12/najvaznije-je-ucestvovati/

To i nije bilo tako teško jer sam na Kosovu u poslednjih mesec dana bio

Fenomen nove političke klase, ove nastale u tranzicijskom vremenu, nije baš tema kojom se intezivno bavi naša politička teorija.

U teorijskim raspravama se pojam "politička klasa" koristi dosta često, a pod njim se najčešće podrazumevaju pripadnici političkih elita, oni koji intezivno učestvuju u političkim procesima, a onda na osnovu te participacije upravljaju državnim poslovima.

U jednom trazicijskom vremenu, začinjenom ratom i teškim nasleđem, u kome Srbija batrga i posrće, te nikako da se makne iz toga blata, Srbiji bi trebala politička elita, a onda i

Kad bi htela naša vlast mogla bi još uraditi nešto dobro. Nema za to mnogo vremena, ali vreme još nije potpuno iscurelo.

Još danas, pre drugog dnevnika RTS-a, trebalo bi uputiti poziv Srbima na severu Kosovu da uklone barikade. Da to najpre izgovori predsednik države a onda za njim horski ponavljaju - premijer, ministar unutrašnjih poslova, ministar odbrane, ministar za Kosmet i Metohiju (autorstvo Ane Radmilović), glavni pregovarač, predsednica skupštine, a ne bi bilo loše zamoliti Tomu da i on to napravi.  Ta stvar je u najboljem državnom interesu Srbije.

Nakon toga, već sutra bi trebalo pozvati Prištinu na nastavak dijaloga o tehničkim pitanjima.

Nekako u ovo vreme, oko Preobraženja, pre trinaest godina, svratio sam do roditelja koji su svoje prve izbegličke dane provodili u malom sestrinom stanu na Lionu.

Bili su sami i zatekao sam ih u nekoj čudnoj tišini, zamišljene, tužne i bezvoljne. I kao da su im oči bile crvene onako kako znaju biti posle plača.

- Šta je – pitao sam, ljubeći majku - šta se dogodilo?

- Ubili su Bratskoga - odgovorio je otac, umesto nje....

- Kako znaš, jeli to sigurno...

- Čuo jutros na Đermu na pijaci, rekli mi neki

Moj brat Nikola radi noću. Posao napušta oko 6 ujutro. Vreme ni za ustati ni za leći. Nismo se odavno videli, mada se čujemo svaki dan. A sa njim se nije lako videti, jer kad normalan svet živi, on spava, i obrnuto.

Dogovarali se oko male sedeljke ili kod njega ili kod mene, ali avaj...stalno se nešto ispostavi kao prepreka. I konačno, dosetim se da ga namamim u to "pasije vreme" kad se vraća sa posla. Nije to bilo lako, ali presudila je moja priča, a zapravo njegova znatiželja. Pohvalio sam se da u "posedu" imam nekoliko litara neverovatne kosovske loze koju sam početkom

Burazer Savo ima problema sa desnom rukom. Od decenijskog rada po mehaničarskim radionama, radioničkim kanalima na otvorenom i zatvorenom, od pustinje Sahara do svoje radionice u Kninu na splitskoj obilaznici, popustila mu je i kičma i ruka. A mehaničar koji izgubi snagu u ruci nije više mehaničar.

Savo je ovih dana seo,presabrao se, i uz muku rešio da konačno batali taj težak posao. Iznajmio je firmu, prostor i opremu čoveku koji je već radio sa njim i od sada će živeti od te najamnine i invalidske penzije kad je ostvari.

Stigao je i saopštio Nikoli i meni, kako

Ne znam kako bih počeo ovu priču. Danas mi je umro ujak, Dušan Kalat. U Kninu, u svojoj kući. Čovek je imao ozbilje godine. Nepunih 88. I nije se dogodilo ništa neočekivano. Bio je u postelji više od godine. Kazao mi skoro brat, njegov sin Željko - moguće je brzo, slabo je.

I javio mi Željko. Eto - kaže - danas, burazeru.Ugasio se kao svijeća. 

Kad ti umre neko drag i tvoj, uvek imaš nečistu savest. Ma kako dobar i pažljiv bio.Uvek se setiš nečega što si propustio.  I zato bih hteo da smrt samo trenutak pričeka, da kažem mom ujaku. nešto što mu nikad nisam rekao. A govorio sam mu svašta, osim da ga volim. U surovom krajiškom svetu ta lepa reč se retko koristila.I danas mi je tako žao što sam bio kukavica koja to nikada nije izgovorila.