Pedeset godina nesvrstanih sa ovom vaseljenskom proslavom u Beogradu aktuelizovali su staru tezu da se pod Titom živelo bolje. Te naš pasoš je bolje važio nego sada, te plata nam trajala preko mesec dana, nije bilo siromašnih, a ni bezobrazno bogatih koji su sve nas pokrali, a da ne pričamo kakve smo sve fabrike imali... Na marginama „Bilo bolje za vreme Tita" razgovora vode se i razgovori da li nam je za vreme Miloševića bilo bolje nego sada? Da li je bilo bolje za vreme Koštunice ili sada?

Nije mi potreban ovaj prvi pasus da bih podsetio da su danas ljudi bez posla, privreda desetkovana, plate izdrže po šest-sedam dana umesto ceo mesec, oblačimo se u prodavnicama garderobe koju su neki drugi ljudi bacili, hranimo se u narodnim kuhinjama, investiramo po kladionicama... Ali niko ne diže glas.

Počelo je tiho. Građani jedne banje u Srbiji se pobunili jer imaju u komšiluku neke agresivne azilante. Onda smo saznali da je neka tetka iz NEgleske preko fejsbuka upoznala nekog tipa iz neke zapizdine koji je emigrirao u Srbiju, pa je sela u avion i došla u Azil Banju gde je bila razočarana ponudom , ona ili on, ne sećam se, i prekinula ad hok veridbu sa ograničenim dejstvom. Tu doše do nedefinisanih okolnosti pri kojima ona bude a silovana neki budu pohapšeni. I to je početak zapleta. Nastavak je da su se lokalni Srbi pobunili preko novina da azilanti, koji su tu smešteni mimo svoje i volje "gostoljubivih" žitelja banje, kradu, upadaju u stanove, nose ogromne noževe, smrde, kenjaju, drogiraju, jedu žabe, muve, slonove, ... i kao takvi pretstavljaju pretnju za njihovu modernu banjsku sredinu. Tabloidi su podržali tu priču sa još jezivijim primerima (videti pod raspirivanje verske i nacionalne netrpeljivosti) dok su promoćurniji pojedinci i medijske kuće takvo ponašanje nazvali (pravim) imenima u rasponu od ksenofobije, peko rasizma pa do fašizma.

U duhu proslave 15 godina od bušenja režima Slobodana Miloševića i prve demokratske lokalne vlasti u mom Nišu do koje se došlo protestima i građanskom neposlušnošću stanovnici Azil Banje su organizovali proteste "Azilanti mrš u pičku materinu", slali pisma svima (od 1389, preko naših do Koštunice) a bogami zaključali nejač u kuće remeteći nastavni plan i program po školama.

Kad sam ja bio mali komunizam nam je bio jedina raspoloživa ideologija i on nam se mahom isporučivao u mitovima. Učili smo da smo mi, kao zemlja, u većini stvari prvi u Evropi a treći na svetu. Bilo da su to ekonomski pokazatelji, visina stanovnoištva, rude, šume, ... Pa čak i obala. Beše naša obala razuđena i idealna za turizam a italijanska glatka, a još morske struje nose naša govna direkt drajv kod latina. Jedna od retkih stvari koja je opstala nakon Titove smrti i raspada ideologije je bio mit o nama kao nebeskom narodu glede košarke. Mogu drugi da se trude, dube na glavi, baju, smišljaju taktike, ... ali džaba. Mi smo bogom dani za košarku.

E pa kurac dragi gledaoci. I taj mit je mrtav. Srpska reprezentativna košarka je mrtva baš kao i Vuk Karadžić, čovek koji je zaslužan što su mnoge bajke preživele. I ako sam sve vreme prvenstva razmišljao pozitivno i glasno širio optimizam oko sebe, sada moram da priznam da je naš reprezentativni pacijent mrtav. Kad razmislim, to što sam glasno širio optimizam je sindrom pevanja noću na groblju. Ono kad čovek noću prolazi kroz mračno groblje pa glasno peva "nije me strah, nije me strah". Tako sam se i ja bojao košarkaškog fijska.

Мамо и тато, знали ли сте бе , да к'д се плинска боца тури у ватру , да експлодира?Несте сигурно. Ма несам ни ја знаја до њекња, док гу не тури у ватру. Туго мајке к'д пуче, мене ме експлозија качи на дрво. Једва ме скинаше од дрво бе, а Стојана су морали да поврћав из несвес колко га је ошамутило.

Kako google fact kaže jedan od najvećih ženskih strahova je da im zadnjica iduće godine ne bude opuštenija nego što je sada. I ako postoje zajebane farmerice, prepametni mideri, čarobne haljine, … nakon nekog vremena kamuflaža neće moći da se prekrije sedalna zapuštenost.

Kad tad dame će morati da se suoče sa silom gravitacije koja tragove kalorične hrane oblikuje u smeru centra zemaljske kugle. Dakle guza postaje uvećana i počinje da se spušta. Količina mišića se smanjuje a salce se usaglašava sa zemaljskom težom.

Šta sad? Prihvatiti tužnu spoznaju da nosimo dva broja veće farmerice nego lani i da nam i običan veš stoji poput tangi? “E kakvo sam ja dupe imala...” Ili se suočiti sa problemom, naći njegove uzroke i definisati pravce uklanjanja i ublaživanja uzroka našeg problema.

Dakle trening. 

Zaprepastio sam se kada sam video da šanker pravi sebi ekstrazaradu tako što rinfuzna nepopijena piva koja su gosti ostavili na stolu presipa u čašu i služi kao tek natočena. Bio sam zgađen, ali sam ubrzo osetio i olakšanje, jer smo moje društvance i ja pili belo vino iz malih flašica koje smo sami otvarali

Čitalačkoj publici u Srbiji sam postao vidljiv a kasnije i prepoznatljiv kao bloger. To je lajt varijanta kad nisi baš prelomio "počinjem da pišem" nego kuckaš onako za po kući pa ako neko čita - čita a ako ne onda "šalio sam se". Mene zadesilo, na privremenom gastarbajtovanju u Majamiju, da sam kao izbacivač i telohranitelj imao veoma interesantan sadržaj za pisanje, malo me je i "udarila čitanka" pa su ljudi počeli to da me čitaju.Evo jedne priče iz tog vremena.

Moja pozicija svežeg doseljenika u Majami je bila jednostavna "nema nazad". Došao sam bez prebijene kinte i počeo da grebem i rukama i nogama (ok ... pesnicama) koristeći svoj jedini očigledan kvalitet od 145 kg mišića na 194 cm čvrstog skeleta. Prvih nekoliko dana doseljeništva sam uporno obilazio diskoteke pitajući za posao pri tom nemajući broj na koji mogu da mi se jave zainteresovani.

 4. Tablete za ubrzavanje metabolizma su naučna fantastika. Metabolizam se ubrzava povećavanjem bazalnog metabolizma

5. Uvećanje bazalnog metabolizma se postiže podizanjem mišićne mase treningom snage.