Ovih dana novine i internet su puni naslova „Seks kod Arene“ i „Omladinka DS ne zna da recituje“. Ljudi smo, nasmejali smo se, protračarili... Naizgled, ništa sporno.
S tim u vezi, pada mi na pamet jedna, dosta realna, pernata priča o kokoškama i kljucanju. Od trideset besprekorno belih kokošaka na farmi, dvadeset devet su skroz i sasvim bele, a jedna ima crni beleg na temenu. Najviša od svih kokošaka to primećuje, i to je razdražuje, i malo-malo pa je kljucne u glavu. To vide ostale kokoške, pa i one počeše da kljucaju obeleženu kokošku...

Neke su kljucale zato što ne vole različitost, a druge iz puke radosti što one nemaju beleg. Kljucale su dok je nisu ubile. Nekoliko nedelja kasnije jednoj, ne baš najpametnijoj kokoški učini se da najviša od svih kokošaka ima beleg, pa poče da je kljuca. Naravno, ostale kokoške po automatizmu prihvatiše. Kljucale su je dok je nisu ubile.

"Najlepše molim idijota koji mi je blokirao karticu da je odmah odblokira"

Kao ozlojeđen korisnik usluga Raiffeisen banke i relativno čitan bloger i kolumnista, pre 8 dana, uputio sam otvoreno pismo banci na koje ni do danas niko od "nadležnih" nije odgovorio.

Ako ste od onih ljudi koji za razliku od dobrog dela Srbije ima sređen život (devojku/dečka, posao, prave prijatelje, eventualno kuče, hobi, dnevni raspored, osam sati sna), te ne izlazite često i nemate pojma kakvi ljudi su u klubovima, jako su slični. Toliko slični da se mogu podeliti u nekoliko kategorija. Ako izlazite kao magare, možda ćete se prepoznati ili prepoznati svoje društvo.

1. FOSILI

Oni služe kao istorijski dokument svog vremena i mladosti, koja se odigrala '80-ih. Muškog pola su i tada kada su mogli da imaju seks tri puta nedeljno nisu imali para da izlaze. Sada to nadoknađuju tako što izlaze svaku noć i uvek ih možete videti kako se smeškaju iz nekog mega separea. Klubovi služe da se opravda njihova egzistencija, da se ugrozi njihova egzistencija, da se ne produži njihova egzistencija, jer decu ne mogu da naprave. Sanjaju o poštenoj devojci koja se ne vuče po klubovima. Da bi izdržali ostajanje do tri u klubu i odlazak u "Užice" do pet, koriste kokain a piju red bul i viski.

"Okej imam 6 nedelje gipsa i ko zna koliko nedelja rehabilitacije, daj da spasim ako mogu neki dan."

Bacio sam se na čitanje da vidim koliko prosečno traje oporavak, kakve su prognoze, kakva je verovatnoća da ću opet moći da se bavim sportom. Gledao sam šta se dešava u svetu, kako se odvija oporavak drugih ljudi sa povredom poput moje. Kako to rade vrhunski sportisti u poznim sportskim godinama...

Nadam se da moje iskustvo sa pokidanom ahilovom tetivom neće nikome trebati u životu ali ako je zatrebalo nadam se da ćete naći barem neku korisnu informaciju kako da nešto uradite ili kako da ne uradite. Moj utisak je da sam ja izvukao iz veoma komplikovane povrede maksimum. barem za sada. Ako se, ne daj bože, iskida opet, pisaću opet.

Sportski treneri decenijama "lupaju glavu" kako da podignu broj otkucaja srca vežbačima koristeći vežbe za gorni deo tela i simuliraju sprint. Kao najokmpleksinji trening za gornji deo tela dugo je slovilo boksovanje. Ali ni boksovanje ne može da angažuje dovoljan broj mišića jer nema šanse da se kod boksa simulira naprezanje mišića koji su zaduženi za vučenje

.

 Padaju mi na pamet desetine smernih i siromašnih političara koji su se družili sa nama i tapšali nas po leđima dok smo im bili podrška za bolju, naprednu, poštenu budućnost. Našu bolju ZAJEDNIČKU budućnost. Kako je vreme pokazalo, ti naši dragi predvodnici su zaboravili da smo svi mi ZAJEDNO i DOSledno NAPREDno bili za bolju budućnost

Ovaj snimak se nedavno pojavio na netu pa sam ga ja iskopirao na svoj youtube nalog da se ne desi da nestane kad je najzanimljivije. Na snimku vidimo dvojicu tipova koji se prvo svađaju u kolima i nešto što liči na tuču a po izlasku iz auta postaje nam jasno da je pravi fajt po sredi. I to je sa youtube aspekta normalno.

Sa mog aspekta nije normalno. Radnici su po nekom mom uverenju u automobilu zastava 101 u vlasništvu nekog javnog preduzeća, vozač, osim što je siledžija upravlja pijan i skreće u ulicu u kojoj se odmah tu na ćošku nalazi pkola "Ratko Vukićević".

Ovaj tekst će govoriti o društvenoj odgovornosti i uticaju društvenih mreža na oflajn medije i svest ljudi. Kada sam pre par nedelja preko tvitera pokrenuo akciju o podizanju svesti ljudi da je prekomerna količina unešenog joda potencionalno štetna (baš kao i premalo joda) nisam bio potpuno siguran koliki ću "dobac" da imam. Pokazalo se da tviter i u Srbiji može da dobaci do mnogo hiljada ljudi a i da se prelije na pisane i elektronske medije.

Pre par meseci presreo sam razgovor između moje majke i jedne moje tetke koja priča kako je teča veoma loše i kako je za sve kriv jod. Mnogo joda