U tekstu napisanom za nedeljno izdanje Kurira sam upotrebio nespretnu paralelu u kojoj sam naša očekivanja od fudbalske reprezentacije uporedio sa preambicioznim očekivanjima od dece ometene u razvoju, koristeći vic koji sam par dana pre pisanja teksta čuo.  Brojna i burna reakcija ljudi koji su čitali tekst me je u početku zbunila, a kasnije i uverila da se radi o velikoj nepažnji i grešci s moje strane i da je moj pokušaj humora okvalifikovan kao diskriminacija prema deci sa takvim potrebama. Uvidevši svoj propust obrisao sam blog u kome sam preneo taj tekst.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da je šala diskriminatorska niti sam imao niti imam nameru da bilo koga dovedem u diskriminišući položaj.

Najiskrenije se izvinjavam svima koji se osećaju pogođenim mojim tekstom, svakom detetu  ponaosob, roditeljima i javnosti. Izvinjavam se i uredništvima B92 i Kurira.

Snimak koji je obišao svet je ličio na klasično maltretiranje. Mlađi tamnoputi agresivac je provocirao starijeg, prilično stamenog gospodina u autobusu. Neko je imao pri sebi onaj moderni foto aparat što snima digitalni video pa smo svi mogli da osetimo bespomoćnost dekice. Nakon razmene uvredljivih reči od strane crnca u kariranoj košulji i belobradog deke u sa kačketom na glavi, mladi nasilnik je oterao Vijetnam Toma u prednji deo autobusa. U jednom kadru smo videli da stasiti deda ima majicvu "I m a motherfucker" što se vrlo slobodno prevodi kao "ja sam zajeban tip". Eh da mu je delikvent iz autobusa poverovao...

Zemlje Evropske unije nisu obavezne da „uvode ili priznaju" homoseksualne bračne zajednice, budući da takav brak ne spada u temeljna ljudska prava - tako glasi presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Особине оваквог стања духа су: смањење круга интереса, пад радозналости, понашање искључиво по устаљеном моделу без погледа у непознато, страх од новог, крутост у начину размишљања, одуговлачење при доношењу одлука, неупуштање у икакве ризике, уходан ритам свакодневних активности, сужавање круга пријатеља, па и родбинских веза...

Једино што стварно помаже је промена филозофског приступа животу, ослањање на преостале животне способности, дружење с младим и по природи оптимистичним светом, задржавање интереса за околину до крајњих граница, физички контакти...

Čuveni fenomen da se natalitet u Engleskoj uvećao za mnogo procenata nakon osvajanja svetske titule u fudbalu 1966 mnogo govori o posebnom mestu fudbala u srcima ljudi širom planete. U mnogim državama na svetu najvažnije su tri osobe: predsednik, verski poglavar i predsednik fudbalskog saveza. Kako i ne bi kada FIFA ima snagu Ujedinjenih nacija. Evo ovo fudbalsko prvenstvo koje pratimo je koštalo 150 i kusur milijardi dolara. 150 000 000 000 dolara. Ko zna koliko sedišta na stadionu, hotelskih kreveta, autobusko avionskih linija je izmišljeno u popularizaciji fudbala na crnom kontinentu.



Nego nije mi to tema bloga. Tema je nešto drugo. Još od malih nogu me je impresionirao posao i veština fudbalskog komentatora koji mora u svakoj situaciji da nam da objašnjenje slike koju vidimo ili još teže, radio komentator, koji treba da nam stvori sliku. Malo bih osvežio gradivo sa lapsusima sportskofudbalskih komentatora. Evo nekoliko najdražih:

Milos Topalović:

"Sledećih nekoliko minuta ovog snimka protiću u znaku Georgi Hadžija i ove kretenske reklame za kečap!"

"Obratite pažnju: na stadionu u Istanbulu samo policijski psi nemaju brkove!?"

Neko mi je poslao video klip u kome korpulentni čovek maltretira svoju ukućanku, moguće je i majku. Koliko vidim na snimku prisutni ljudi gledaju sam čin nasilja kao pozorišnu predstavu.  Bojim se da sam čin nasilja nije izolovani incident i da se matrica nasilja ponavlja iz dana u dan. Žrtva nema gde da pobegne iz svoje kuće.

Smatram da