B92 Blog

Ne, to nije izjavio ni praktičar kao Hitler, Musolini, Staljin, Mao, ili Pinoče, niti teoretičar kao Makijaveli. Nije ni urednica bloga, ni moj šef, ni Njanja. Radi se o Nobelovcu. I ne, nije ni Kisindžer, ni Arafat.

Mozda je čovek čoveku vuk, ali je sam sebi zasigurno samo magarac.

Konačno, stiže dobra vest - pozvan sam na intervju! Moj prvi intervju, Uitman Koledž, mala, privatna škola odlične reputacije. Malo je zavučeno mesto, Uala Uala, sasvim na istoku države Vašington, na granici sa Oregonom, okruženo poljima, vinogradima, rekama i planinama. To mi se dopada, ali mi je potreban i velik grad za punjenje nekih baterija i ova izolovanost me pomalo brine. I Portland i Siatl su na više od četiri sata vožnje, a bliže od toga nema gradova vrednih pominjanja i posećivanja. 

Izgleda da su ljudi koji vode koledž svesni ovakvih razmišljanja i reakcija kod kandidata, pa mi, usput, za vreme telefonskog razgovora, kažu nešto veoma ohrabrujuće. Na svakih pet semestara provedenih na koledžu, dobija se jedan potpuno slobod

U jednom dokumentu, koji moje oči nisu nikako trebale niti smele videti, sam, krajičkom oka, pročitao nešto kao

Kulturna razmena se svakako razlikuje od reklame i propagande, ali ipak deli važan aspekt sa njima - potrebu dobrog poznavanja stranke/mete.

Nije mi jasno gde nestaše i šta fali partnerstvu, razumevanju i prihvatanju  u kulturnoj razmeni. Mete? U najboljem slučaju stranke?

Odoh ja da spavam, a posle toga da radim. A ovaj sluđeni svet neka se snalazi bez mene neko vreme. I neka, mrtav hladan i samozadovoljan, otupeo na boje i kontradikcije, cilja svoje kulturne mete.

Naša porodica ima dva velika ogranka, od kojih jedan, onaj naš, živi u najvećem selu u okrugu, a onaj drugi u selu N., na oko dva sata hoda. U neko davno doba, pre ratova, čukundeda je proveo mladost daleko, daleko, u Rumuniji, gde je prvo izučio pekarski zanat, a zatim i sam otvorio pekaru.

Stižem na aerodrom sat vremena pre leta. Trebalo bi da je dovoljno. Aerodrom je mali i nema mnogo letova. 

Po ulasku u zgradu shvatam da radi samo jedan šalter za čekiranje oko koga je neopisiv nered i gužva. Ne postoji mesto gde mogu da stanem u red, odnosno red je u svim pravcima ka šalteru. Stajem slučajno bilo gde. Red, onakav kakav je, ide neopisivo sporo. Veliki broj putnika se dugo i srčano ubeđuje sa službenikom, koji nimalo ne žuri i vaspitava putnike nekim svojim lekcijama o pravilnom radu i još pravilnijem pristupu. 

- Ne nemam previše prtljaga, ...

- zašto nisi skinuo nalepnice sa prošlog leta, ...

- ne dete nije starije od 12 godina, ...

- znaš li da ti tako prtljag može zalutati, 

- ne rezervacija mi nije za sutra, ...

- uvek moraš skinuti stare nalepnice, ...

- ne pasoš mi nije istekao, ... 

- znaš li da ti se tako može desiti da ti pošalju prtljag nazad ovde, ... 

Ubrzo postaje nepo

ovde kod Njanje.

Sve što mogu da dodam je da ljubav ne dolazi uvek kroz stomak.  I da Njanja odavno više nije mali majstor.

Šut izgleda odlično. Jeste upućen dve sekunde pre kraja napada, ali izbačaj iz ruke izgleda perfektno, putanja je visoka i dobra, i sada se lopta vrti oko obruča i možda upadne gde treba, a možda i ne. Da li će upasti zavisi od toga da li će neko sa strane mučki zadrmati koš ili čak javno i bezobrazno skinuti loptu sa obruča.    

Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Ovaj tekst je inspirisan mojim interesom za operu, mojoj uspomeni na babu, sećanjem na jedan vic, i skorašnjim diskusijama na blogu o tome kada i zašto neki dijalekt postaje jezik. Za lingvistiku i srodne nauke ja sam potpuna neznalica. Meni je samo sve ovo veoma zabavno. Poznavaoci opere, molim vas ne popravljajte mi greške u libretu, ovo je samo moguće vidjenje istog. Poznavaoci torlačkih dijalekata, takodje vas molim da mi ne popravljate greške, ovo je dijalekt moje babe, onako (nesavršeno) kako ga pamtim. Ona je, slično kao Kronkajt ali mnogo pre njega, volela da završi svaku priču sa “i takoj i toj bidna”. 

* * *  

Probao sam da dodam akcente gde mislim da je trebalo (ponekad su verovatno završili i na pogrešnom mestu). Rečnik manje poznatih reči i izraza je na kraju. Nisam insistirao na kompletnosti. Uostalom, tekst je na srpskom, zar ne?