– Zar je kod vas kmet najstariji? – prekidoh ga pitanjem.

– Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah.

– Što se smeješ?… Zar ti nisi znao?… A odakle si ti?

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.

– Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! – prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: – Eto,

Sve teže hodam ali sam uporan, izlazim svako prepodne i poslepodne u kraću ili dužu šetnju. Preko ramena nosim zelenu američku vojničku torbu i u njoj flašicu vode, bočicu sa alkoholom, cigarete, ukrštenicu i hemijslku olovku, zlu ne trebalo, ako sednem u neki kafić da popijem produženi sa mlekom. Zagledam, obratim mu se, pomilujem svakog psa kojeg sretnem. Retko srećem poznanike, s mene pa na uštap.

Nesigurno hodam, polineuropatija mi se sa tabana popela do kolena. Juče sam mobilnim zvao lekarku sa Neurologije ali mi se javila sa porukom da je na odmoru do 20. jula. Ipak

da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

Bilo je bajno letnje veče, ležali smo na još toplim kamenim pločama, ja na leđima a Branka na boku podbočivši glavu levom rukom. Desetak metara ispod nas, more je meko udarajući o stene pevalo svoju pesmu od iskona. Do pre nekoliko minuta kamene ploče su bile prepune naših drugarica i drugova a onda su se kao po dogovoru naglo izgubili i ostavili me s Brankom. Kasnije sam saznao da je dogovor zaista postojao. Vera, moja komšinica, koju su svi, ne znam zašto, ni onda ni sada mi nije jasno, sledili i slušali, smislila je da nas spoji, Branku i mene. A ja sam bio zaljubljen u Snežanu

Zlata

Ima li smisla sećati se prošlosti uopšte, kada je ravnodušna prema našim rečima i gluva za naknadno mišljenje?

Pismo glava, Slobodan Selenić

Ravnodušna, gluva, hteli mi to ili ne prošlost obitava u nama i malo malo isplivava na površinu. Aksiom je da je prošlost nepromenljiva ali svako od nas je ipak ulepšava, doteruje, izbacuje neprijatne detalje i situacije, poliva je šećernim sirupom kao da je baklava, istinitu nepatvorenu i nepromenljivu prošlost, kalamburski pretvara u igrokaz u kojem se sve završava

Na  4 septemvri 1946 godina vo 12 časot sum roden vo Strumica, Makedonija vo porodilište Karpoš (u izvodu iz matične knjige rođenih, piše Rodilen dom Karpoš). Kao što je opće poznato, Makedonija je tu negde skoro promenila ime u Severna  Makedonija. Kako god bilo, ispada da sam rođen u inostranstvu. Podatak da je to bila jedna od republika jedinstvene države Jugoslavije, odavno je okačen mačku o rep.

Žena i ja smo više puta letovali u Grčkoj. Kada bismo išli avionom nije bilo problema ali dva, tri puta kada smo putovali kombijem, na granici kada bih

Jedna ZEN pričica koju ste verovatno nekad čuli ili pročitali. Da bismo učvrstili gradivo, ponoviću je.

Sede učenici prekrštenih nogu ispred Zen učitelja i postavljaju mu pitanja. Jedno pitanje glasi: Šta je najskuplje na svetu? Učitelj odgovori: Crknuta mačka. Učenici začuđeni izbuljiše oči! Jedan se usudi: A zašto? Zato što joj niko ne može odrediti cenu, odgovori Učitelj.

Ima jedna zemlja u kojoj sve i svi imaju svoju cenu, mada bi po meni bilo bolje da crknu pa makar bili najskuplji na svetu.

nas je samo trojica živih. Nije bilo psa kao u Džerom K. Džeromovoj knjizi, nismo imali ni čamac, plutali smo po beskrajnoj vodi na splavu koji je bio deo polomljene kobilice broda. Posle nekoliko sati, morske struje su nas toliko udaljile od mesta potonuća broda da više nismo videli ništa što bi nas potsećalo na na taj tragičan događaj. Ležali smo iscrpljeni, grčevito se držeći za daske i s nekakvom nadom očekivali zoru. Uskoro se more umirilo, istok se zarumeneo, mokri, cvokoćući od hladnoće, željno smo iščekivali tople sunčeve zrake. Kad se blagotvorno sunce izdiglo

Ašokah je nasledio carstvo svog dede Ćandragupte i pokušao vladati na isti način. Prvi uspešan imperijalistički poduhvat mladog vladara doveo ga je neposredno do dijalektičkog okreta političkog morala. U osmoj godini svoje vladavine (oko 265 godine pre nove ere) Ašokah je osvojio zemlju Kalingah (današnja Orisa) koja je na istoku  njegovo carstvo delila od morske obale. Njegovo carstvo se tako proširilo od Afganistana do obala Bengalskog zaliva.Ali pobeda je postignuta uz cenu ogromnog krvoprolića neprijatelja da se Ašokah zgrozio i jednom za svagda odustao od zavojevačkih sredstava

Porazbijao je sva ogledala po kući, prevrnuo dva slanika i prosuo so. Sedam godina nesreće? Sreću je povremeno doživljavao kao one lebdeće trunčice prašine u traku sunčeve svetlosti. Nesreća. Život. Nesreća. Dugotrajna nesreća. Ne u njemu. Oko njega.

On je, kaže, čovek 21 veka, pola u šali, pola ozbiljno. Nema ni jedan zub, proteza gore, proteza dole. Zubobolja? Ne. Nikada više. 32 zlatna zuba i perorez. Zarđao. Izvađen iz Visle. Pali cigaretu na cigaretu, hrapav glas. Topla limunada. Vruća.

Ništavilo. Nigdina, Večna tama. Raj, Pakao, Nirvana. Sveri Avgustin: