Onaj koji se upušta u neki svirep poduhvat mora zamišljati da ga je već ostvario, mora sebi nametnuti budućnost isto onako neopozivu kao što je i prošlost. H.L. Borhes

Savetovano mu je da uvek skreće levo, bio je uobičajeni postupak za otkrivanje središta nekog lavirinta. Bio je praunuk onog Ts'ui Pena koji se odrekao položaja upravnika Junana da bi napisao roman i da bi sagradio lavirint u kome će se svi ljudi izgubiti. Trinaest godina je vredno radio dok ga ruka jednog stranca nije usmrtila a lavirint niko nije pronašao.

Doktor i njegov prisni prijatelj

Ovaj tekst sam napisao i pročitao na komemoraciji 2013 godine u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Objavljujem ga sada na blogu i obaveštavam vas da će se retrospektivna izložba Đorđija Crnčevića otvoriti 24. Novembra 2015 u 19 sati u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici.

Đorđije Đole Crnčević je rođen 1941 a umro je 2013 godine. Bio je, ne samo po mom subjektivnom sudu, jedan od najboljih vajara koje su ovi prostori dali!

Šta je život do šačica peska!

Često razgovara sa vrapćićima. Ima jedan žbun pre nego što se popne do ulaza u zgradu e tu im je skupština. Ima ih pedesetak i neprekidno dživkaju. Pokušava da oponaša njihovo glasanje a oni često nakrive glavice i za trenutak prekinu razgovore, svađe, prepirke, dogovore... Donosi im mrvice hleba, žena mu je rekla da vole proso pa je počeo i to da im donosi. Godinama to radi, prestali su da ga se plaše, radoznalo ga gledaju dok prosipa hranu. Odvoji se dva, tri koraka i oni slete i počnu da zoblju.

Kakve su to ptice, pitala ga je žena, liče na gugutke ali su veće. Izašao

Moja divna drugarica, prijateljica, rod rođeni, pre neki dan dok smo pušili ispred Narodnog Muzeja posle razgledanja izložbe Jana Fabra i čekajući moju bolju tričetvrtinu da izađe, videvši me sa štapom, pitala me je da li je to toliko ozbiljno? Odgovorio sam joj da su me stavili na listu za ugradnju veštačkog kolena. Ajao, rekla je ali ako će ti biti bolje onda uradi to. U to izađe moja bolja tričetvrtina. Izljubiše se i zagrliše. Raspričasmo se, pridružiše nam se deca pokojnog nam prijatelja, prelepi, visoki, brat i sestra. Kad oni odoše naiđe i žena

– Zar je kod vas kmet najstariji? – prekidoh ga pitanjem.

– Kod nas upravlja kmet, i on je najstariji; posle njega dolaze panduri. Ja se nasmejah.

– Što se smeješ?… Zar ti nisi znao?… A odakle si ti?

Ja mu ispričam kako sam zalutao i da sam iz daleke zemlje, Srbije.

– Slušao sam ja o toj čuvenoj zemlji! – prošaputa onaj za sebe i pogleda me s rešpektom, zatim mi se obrati glasno: – Eto,

Sve teže hodam ali sam uporan, izlazim svako prepodne i poslepodne u kraću ili dužu šetnju. Preko ramena nosim zelenu američku vojničku torbu i u njoj flašicu vode, bočicu sa alkoholom, cigarete, ukrštenicu i hemijslku olovku, zlu ne trebalo, ako sednem u neki kafić da popijem produženi sa mlekom. Zagledam, obratim mu se, pomilujem svakog psa kojeg sretnem. Retko srećem poznanike, s mene pa na uštap.

Nesigurno hodam, polineuropatija mi se sa tabana popela do kolena. Juče sam mobilnim zvao lekarku sa Neurologije ali mi se javila sa porukom da je na odmoru do 20. jula. Ipak

da se ne učlanim, da ne budem član sa sve članskom kartom, nisam više član ni biblioteke, ono: Uđem, sednem, poručim, pojedem, popijem a iz džepa od košulje mi viri članska karta biblioteke, drug ČLAN jebote! Daklem, mogu li ja da ostanem nestranačka ličnost, kako se to mazno odomaćilo a da sve svoje mentalnofizičke sposobnosti upotrebim da, kad god se pojavi, ispili, ugleda svetlost dana... neki predlog koji je u korist ovog napaćenoglupavog naroda, se on i otelotvori, da bude zakonima potvrđen i uređen?

Nasmejaćete se, kako ćeš, na koji način,

Bilo je bajno letnje veče, ležali smo na još toplim kamenim pločama, ja na leđima a Branka na boku podbočivši glavu levom rukom. Desetak metara ispod nas, more je meko udarajući o stene pevalo svoju pesmu od iskona. Do pre nekoliko minuta kamene ploče su bile prepune naših drugarica i drugova a onda su se kao po dogovoru naglo izgubili i ostavili me s Brankom. Kasnije sam saznao da je dogovor zaista postojao. Vera, moja komšinica, koju su svi, ne znam zašto, ni onda ni sada mi nije jasno, sledili i slušali, smislila je da nas spoji, Branku i mene. A ja sam bio zaljubljen u Snežanu

Zlata

Ima li smisla sećati se prošlosti uopšte, kada je ravnodušna prema našim rečima i gluva za naknadno mišljenje?

Pismo glava, Slobodan Selenić

Ravnodušna, gluva, hteli mi to ili ne prošlost obitava u nama i malo malo isplivava na površinu. Aksiom je da je prošlost nepromenljiva ali svako od nas je ipak ulepšava, doteruje, izbacuje neprijatne detalje i situacije, poliva je šećernim sirupom kao da je baklava, istinitu nepatvorenu i nepromenljivu prošlost, kalamburski pretvara u igrokaz u kojem se sve završava

Na  4 septemvri 1946 godina vo 12 časot sum roden vo Strumica, Makedonija vo porodilište Karpoš (u izvodu iz matične knjige rođenih, piše Rodilen dom Karpoš). Kao što je opće poznato, Makedonija je tu negde skoro promenila ime u Severna  Makedonija. Kako god bilo, ispada da sam rođen u inostranstvu. Podatak da je to bila jedna od republika jedinstvene države Jugoslavije, odavno je okačen mačku o rep.

Žena i ja smo više puta letovali u Grčkoj. Kada bismo išli avionom nije bilo problema ali dva, tri puta kada smo putovali kombijem, na granici kada bih