Nisam Tomas Man ali smrt u Veneciji i smrt u Sutomoru i pored svih svojih različitosti, zanimljivosti i osobenosti, ipak su samo smrti.

U prvoj polovini šezdesetih godina, obuzela nas je manija igranja pokera. Nije bilo mesta u Titogradu, makar malo skrovitog, koje nam nije odgovaralo da odigramo nekoliko partija, odnosno onoliko dok nas neko ne bi prekinuo. Mene i mog klupnog kolegu a uz Puca najboljeg prijatelja, Gara, profesor, naš razredni, inače strastveni pokeraš, uhvatio je zanesene kako u zadnjoj klupi, bili smo najviši u odelenju, igramo poker. Istog časa nas je premestio

Gost autor: G.Cross

Le Lapot

Pod velikim pritiskom EU (čitaj Nemačke) i MMF Francuska se obavezala da smanji budžetski deficit.

Naravno, prvo mesto gde se pogleda su plate u javnom sektoru.
Medjutim, budući u Francuskoj, socijalistička vlada je znala da , ako najave smanjivanje plata, čitava zemlja bi bila paralizovana štrajkovima.

Tako da su oni našli, tipično francusko i tipično socijalističko,

E bogu fala najzad možemo da zborimo svojijem jezikom...

Kojijem svojijem jezikom?

Kako kojijem, crnogorskim, nijesi valjda mislio srpskim?

Pravo da ti rečem, komplikovana ti je to stvar…

A što?

Pušti me da finišam ono što sam počeo! Kojim crnogorskim jezikom?

Kako kojim, jedan je crnogorski jezik...

Ne avetaj jadan! Samo u Podgorici od Stare Varoši, Zabjela, Tološa, Momišića... svako govori svojim crnogorskim jezikom, da ne govorimo o Danilovgrađanima, Kolašincima, Cetinjanima, Nikšićanima, Paštrovićima, Bokeljima

već nekoliko dana, moram da napišem ovaj tekst ali se dvoumim, zato i otežem, da li da napišem imena ili da se povedem za onim što mi je rekla... I sam znaš koliko je lepo i koje je to zadovoljstvo činiti drugom! Da bih bio potpuno siguran, napisah pisamce i dobih odgovor:

Dragi prijatelju,super je da se sladite, to i jeste bila ideja. Ja bih volela da ne pominješ ni  jedno ime, sama priča je meni dovoljna

Poljupčić i pozdrav svima

Elem, u nekom od poslednjih tekstova ili u komentaru, napomenuh

Ne mogu, ama baš nikako ne mogu da razumem osobe zvane persone, potpisane imenom i prezimenom ili osobe s nadimkom, odnosno ne mogu da razumem njihovu potrebu za gadostima i više nego očigledno veselje i radost u pljuvačini i nipodaštavanju blogera ili komentatora.

Nemam ništa protiv da autor teksta objavljenog na blogu, oštro odgovori komentatoru s čijim se mišljenjem ne slaže, pogotovo ako isti troluje temu ili provocira. I da vređanjem odgovori na vređanje. Ali vrlo međutim, vređanje ima svoje granice preko kojih niko ne bi trebalo

čak i kad lažem a nikad ne lažem.

Stižem po običaju prvi, na mesto dogovorenog sastanka, naći ćemo se u bašti Kolarca u Knez Mihailovoj, kiša pljušti a ja s malkice zluradim osmehom na licu nalazim suvu stolicu ispod jednog od onih ogromnih četvrtastih suncobrana, sedam i zapalim cigaretu. Nije prošao minut, Anica me s leđa grli i ljubi u obraz: Idemo mi ipak unutra, ovo je potop. Uskoro će 50 godina kako sam stalni gost Kolarca, konobar nas, zato što ja pušim, vodi za njihov sto. Anica poručuje Tursku kafu i čašu obične vode,

Deset na jednoga, pevaše davno Brankiša Ćopić. Deset neprijatelja, deset okupatora, deset Hitlerovih zveri na… a OVI, jes’ da nisu Hitlerovci ali da su okupatori i neprijatelji sopstvenog naroda, nemam ni trunke sumnje! I deset je preko jego a dvadeset!!! Ma nek’ idu svi zajedno u pizdu materinu!

Odrekni se Vučiću pola plate, naredi, podnesi skupštini zahtev da pod HITNO usvoji zakon, propis, šta god, da se svi članovi vlade i njihovi zamenici i savetnici, svi poslanici, svi direktori javnih preduzeća, svi članovi upravnih odbora, sekretari, zamenici sekretara

Nepristojno je ubiti se na poslu, kaže lik iz serije The Bridge, odeš fino kući, napuniš kadu, zapališ sveće, nagutaš se pilula, vodke, čega god, presečeš vene, opustiš se…

Pristojno ili nepristojno, ubeđen sam da ne postoji niti je postojala osoba, koja u svom životu nije bar nekoliko puta pomislila na samoubistvo.

Postoje dva ustaljena mišljenja, stava, tvrdo, dijametralno suprotstavljena glede samoubistva. Jedan, koji čin samoubijanja, oduzimanja sopstvenog života, smatra kukavičlukom, eskapizmom, nedostatkom odgovornosti... i drugi,

Verujem da će biti onih koji će na ovaj moj tekst reagovati žučno, možda ne i komentarno, čvrsto uvereni u ispravnost svog reagovanja: Pa zar se to i tako piše u trenutku kad stotine ljudi, žena, miškaraca i dece gine u izraelskom genocidnom pohodu, kada nam je u zemlji, državi, stanje sve gore, kada je sve više ljudi na ivici gladi, siromašni su/smo odavno, kada živimo od danas pre podne do danas posle podne, ako preživimo, kada nas ucenjuju i Zapad i Istok... Kako god, ja sam ja a oni su oni, ja njima ne sugerišem šta i o čemu će pisati. Za

Zagrljaj i poljupci.

Jebote, nismo se videli od prošlog milenijuma...

Zar je prošlo četrnaest godina?

 Ma više, skoro dvadeset...

Ne zajebavaj...

Izgledaš bre k’o momak, dobro, posedela ti kosa, posedela brada ali nigde bore i vitak si burazeru...

Ne preteruj, šta tebi fali...

Šta mi fali, vidi mi stomačinu, širi sam nego duži...

Jebi ga, uvek si bio bucmast, voliš brate da klopaš… još ako i guneš koju…