Moj drugar koji je u Beogradu diplomirao svetsku književnost i engleski jezik, otišao je trbuhom za kruhom u Englesku, preciznije u London, još početkom devedesetih godina. Prolazio je sito i rešeto, radio po građevinama, prao sudove i posluživao po pabovima i restoranima ali posle sedam, osam godina, uspeo je da se zaposli u jednoj naizgled skromnoj biblioteci na periferiji Londona. Pisao mi je da je prezadovoljan, posao nije bio težak, dobro se slagao s pretpostavljenima i koleginicama i kolegama. 

Naslov je mogao da glasi i: Maratonci su umrli pre poslednjeg kruga, Ko to tamo zapomaže, Srpskopravoslavnoplastični Isus, Skupljači pomija, Misterije opstanka, Kasni radovi, Davitelji sopstvenog naroda, Ljubavni slučaj Guvernerke NBS, Majstori, majstori, Nacionalna klasa beskičmenjaka, Dugogodišnje specijalno vaspitanje, Otpisani, Balkan puž, Već sam mrtav i beo, Srbija gori a oni se češljaju, Ilićevi rođaci sa sela, Na dnu, Idiot, Zapisi

Gost autor: Pokojni književni kritičar D.J., Predsednik saveta Izdavačke kuće KLJ.

D.J.: Podignutih gustih obrva, rendasto naboranog čela, pogleda usmerenog u unutrašnjost sopstvenih mentalija, kuckajući olovkom po stolu, ćuteći, praveći dramsku pauzu koja se otegla, pred unezverenim očima ostalih članova saveta, najzad progovori: Pažljivo sam slušao vaša izlaganja u vezi izdavanja, štampanja

Havana, jun mesec, n-te godine

Pola sata kasnije.

G.G. Markes: Nagao se preko mermernog stočića, stavio svoju šaku na moju podlakticu i rekao: Moram vam priznati da mi veoma prija ovaj naš razgovor, ovo ćaskanje bez napora...

Mikele: E da ste znali šta se sve dešavalo u mojoj glavi, o mentalnoj stegnutosti, o tremi da i ne govorim, kada sam ušao u Buena Vista da se nađem s vama, vi ste velikan...

G.G. Markes je odmahnuo rukom i nasmejao se: Niti sam bio, niti sam nekakav velikan, običan sam čovek, Gabrijel Garsija

Većina od vas se dobro seća sarajevskih Nadrealista. Ipak ću vas podsetiti na jednu epizodu. Parafraziraću po sećanju.

Dr Nele Karajlić u ulozi TV reportera: Dragi gledaoci nalazimo se pred vratima jednog od solitera na Grbavici, evo pozvonićemo, pritiska zvonce, da vidimo kako žive i kako se snalaze naši sugrađani. Vrata se otvaraju, scena prikazuje ukućane, mislim da je domaćin bio Branko Đurić (?), kako glođu noge od stolica. Dobro veče, kaže Dr Nele, domaćin ne ispuštajući poluoglodanu nogu od stolice, odgovara, dobro

Bilo je bajno letnje veče, ležali smo na još toplim kamenim pločama, ja na leđima a Branka na boku podbočivši glavu levom rukom. Desetak metara ispod nas, more je meko udarajući o stene pevalo svoju pesmu od iskona. Do pre nekoliko minuta kamene ploče su bile prepune naših drugarica i drugova a onda su se kao po dogovoru naglo izgubili i ostavili me s Brankom. Kasnije sam saznao da je dogovor zaista postojao. Vera, moja komšinica, koju su svi, ne znam zašto, ni onda ni sada mi nije jasno, sledili i slušali, smislila je da nas spoji, Branku i mene. A ja sam bio zaljubljen u Snežanu

 Gost autor Mika                                                                     

                                                                          A Rex Ilusivii

STRATOSFERA, reče Junak Našeg Detinjstva, zagledan u zvezdano nebo. Na trenutak sam mu video benzinski pogled raširenih zenica u kojima se ogledalo nebo kao da ga posmatra istim intenzitetom. STRATOSFERA  je

                                                                                             Čestertonu u spomen

Nije bio ni petak, ni subota, ni nedelja, ni ponedeljak, ni utorak ni sreda, nije bio ni jedan dan u sedmici. Iako mu je postalo jasno da nije bio, pokušao je sa mesecima i ništa! Čak nije bio ni septembar, mesec u kojem se rodio. Odnekud mu je doprla rečenica iz Čestertonove knjige Čovek

Mazim ih i tepam im na hiljadu načina: Kucoši brucoši, mali moj brmbotiću, mojoj Chiari, nastalo od mala moja prpošnice, bubice iako je možda ogromna Arlekin doga, lutkice mala, oko moje lepo, šećeru, repiću, lepotice, medo, medena... Najlepše što sam čuo je kad je jedna žena ugledavši Chiaru rekla: Mediću jedan!

Pre nekoliko godina jedan poznati ovdašnji bloger za broj 9 iza mog imena mikele9 je aludirao na dužinu mog splovila i izrazio mišljenje da je 9 u inčima, što je po njemu bila zavidna dužina. Naravno da ne bih imao ništa protiv da je bio u pravu ali broj 9 iza mikele je na neki način moj zaštitni znak. Naime, kao osmodevetogodišnjak sam dopro do informacije da je broj 9 višestruko čudesan i od davnih davnina poznat od Kine i Indije pa naovamo. Takođe a ne manje važno