УЕЛБЕК, МАРОЈЕВИЋ И САЈТ Б-92
Добро сте прочитали: у питању су француски писац Мишел Уелбек, наш књижевник Игор Маројевић и овај овде, присутни сајт Б-92.
Повезује их једна ређа заједничка тема и Маројевићево коментарисање коментарисања на овом сајту.
У роману „Карта и територија“ Уелбек је констатовао да је управо свирепо убијен, описао своју сахрану, споменик на гробу и догађаје потом. Успут је себе помало похвалио: „Био је добар писац“ кажу за њега, спроводу присуствује стотинак његових читалаца свих узраста и оба пола; једна млађа дама баца белу ружу на ковчег, а његова слика бива украдена па нађена и продата за шест милиона евра...
Успут је много пута поткачио француску и америчку књижевно-сликарску сцену, али се уздржао да буде и главни лик у роману: Мишел Уелбек, писац је споредни књижевни лик, а главни је млади сликар који фотографише и дорађује мапе француских департмана и слика Уелбека, а успева по опробаном рецепту још их 19. века – уз свестрану подршку једне моћне старије даме.
Игор Маројевић описује своје троструко самоубиство, сахрану, свађе током ње и коментаре на сајту Б-92. Ово је почетак и крај његове приповетке објављене у „Летопису Матице српске“ марта 1916. године.
“ИГОР МАРОЈЕВИЋ
ПРАВЕ БЕОГРАЂАНКЕ
Једне вечери почетком априла некако је доспео до нестабилног дела Генералштаба, пуног рупа од бомбардовања 1999. године. Зградом се пео по потпуном мраку; све и да је користио батеријску лампу, светлост не би била довољна да укаже на све шупљине у које је могао упасти и тако највероватније погинути. Пошто се то пуком срећом није десило, остало му је да се пробије до врха зграде. У тренутку кад је с омчом коју је монтирао на врху Генералштаба скочио пут плочника, себи је пуцао у уста. Омча је пукла и с велике висине се смрскао на асфалт; извршио, практично, троструко самоубиство.
Ни посмртни испраћај није осмишљен много суптилније. Свим посетиоцима који су покушали да приђу просторији за испраћај за кремирање приватно обезбеђење је тражило позивницу. Претходног дана је неко из Олгине фирме израдио дигиталне позивнице с текстом: „Игор Маројевић је са задовољством очекивао Ваш долазак на свој испраћај за кремирање” и она их је послала на имејл адресе. (На оне које је прикупила из покојниковог лаптопа упутила је циркуларни конкурс за посмртни говор „написан у духу покојника”, уз напомену: „бодоваће се ко му је од такмичара био пријатељ”.)
Сваког ко није уз себе имао одштампану љубичастоцрну позивницу радници приватног обезбеђења које је Олга ангажовала на налог покојника удаљили су од разређене одбрамбене врсте коју су формирали испред просторије и тако омогућили да се испуни Маројевићева последња жеља: да му на сахрану дођу само они које је у неком свом раздобљу, претежно последњих година, он оценио блиским.
… … …
Већину тумачења обавили су ипак анонимни коментатори са сајтова Политике, Блица и Б92. Писали су да је Маројевићу самоубиство значило покушај да по сваку цену обезбеди место у историји српске књижевности, у којој још од скока Ћопић, Бранка с истоименог моста 1984. године ниједан аутор није директно починио суицид.
Боље упућени али не мање саркастични коментатор никнејма Жика Врачарруралац написао је на сајту Б92 да се стваралац упуцао у слепоочницу можда у нади да ће као један његов прозни јунак после неуспешног самоубиства остати жив а слеп. „Био би му то и једини начин да макар по нечему личи на Борхеса”, написао је и добио троцифрен број препорука (+).
Један од коментатора је, на крају, објаснио Маројевићево „комбиновано самоуби- ство” као последицу његовог прозног првенца, где приповедач тврди да не постоји сигуран вид суицида па озбиљан кандидат за самоубицу мора комбиновати више његових облика. Тај читалац није добио ниједну препоруку, а његов никнејм одмах је заборављен. (Одломак из истоименог романа)“
Иначе, Жика Врачарруралац није међу овдашњим блогерима, али ту је неко под презименом Маројевић. Он сам, или његов књижевни лик склон самоубиствима?
(Занимљиво је да је у истом броју Летописа објављена и прича Дивне Вуксановић у којој главни лик инсценира лажно самоубиство и затим прикупља хуманитарну „помоћ“ за свој лик и дело, па за своју кћи... Могућа инспирација за ову причу је лажно самоубиство глумца Џејдена Смита, сина познатијег Вили Смита, са многим подударним детаљима).
Ето, тако је сајт Б-92 ушао у српску књижевност – као место на коме релевантну реч води анонимни лик који је троструко кодиран, да би се добио ироничан код. Наравно, Маројевићу је такво виђење било потребно и за пуну функционалност наведене приче...
А онда ме је сам Интернет просветлио и ја у свезнајући Гугл укуцам „Жика Врачарруралац“ и добијем - 7 резултата!
Личност са тим надимком заиста постоји, видим из коментара да опсесивно прати Маројевића и Великића, има своје следбенике и противнике, а изгледа да и сам пише. Могуће је да су и неки други ликови приче реалне личности, али овде су односи променили места: аутор је у причи постао фикцијски лик, док је анонимни лик стварна личност, особа која из магле улази у српску књижевност, заједно са сајтом Б-92. Не онако како је то желела, својим делом, већ под својим ироничним надимком и коментаром. Мала освета Маројевића који је избегао у фикцијски део приче, а непознатог оставио да сведочи о себи и социопатолошкој улози анонимних коментатора и коментара о књижевности.