Društvo| Literatura| Satira

Uelbek, Marojević i sajt B-92

amika RSS / 14.05.2017. u 19:36

УЕЛБЕК, МАРОЈЕВИЋ И САЈТ Б-92

 Добро сте прочитали: у питању су француски писац Мишел Уелбек, наш књижевник Игор Маројевић и овај овде, присутни сајт Б-92.

 Повезује их једна ређа заједничка тема и Маројевићево коментарисање коментарисања на овом сајту. 

 У роману „Карта и територија“ Уелбек је констатовао да је управо свирепо убијен,  описао своју сахрану, споменик на гробу и догађаје потом.  Успут је себе помало похвалио: „Био је добар писац“ кажу за њега, спроводу присуствује стотинак његових читалаца свих узраста и оба пола; једна млађа дама баца белу ружу на ковчег, а његова слика бива украдена па нађена и продата за шест милиона евра...

 Успут је много пута поткачио француску и америчку књижевно-сликарску сцену, али се уздржао да буде и главни лик у роману: Мишел Уелбек, писац је споредни књижевни лик, а главни је млади сликар који фотографише и дорађује мапе француских департмана и слика Уелбека, а успева по опробаном рецепту још их 19. века – уз свестрану подршку једне моћне старије даме.

 

 Игор Маројевић описује своје троструко самоубиство, сахрану, свађе током ње и коментаре на сајту Б-92. Ово је почетак и крај његове приповетке објављене у „Летопису Матице српске“ марта 1916. године.

samoubistvo.jpg

 “ИГОР МАРОЈЕВИЋ

ПРАВЕ БЕОГРАЂАНКЕ

Једне вечери почетком априла некако је доспео до нестабилног дела Генералштаба, пуног рупа од бомбардовања 1999. године. Зградом се пео по потпуном мраку; све и да је користио батеријску лампу, светлост не би била довољна да укаже на све шупљине у које је могао упасти и тако највероватније погинути. Пошто се то пуком срећом није десило, остало му је да се пробије до врха зграде. У тренутку кад је с омчом коју је монтирао на врху Генералштаба скочио пут плочника, себи је пуцао у уста. Омча је пукла и с велике висине се смрскао на асфалт; извршио, практично, троструко самоубиство.

 Ни посмртни испраћај није осмишљен много суптилније. Свим посетиоцима који су покушали да приђу просторији за испраћај за кремирање приватно обезбеђење је тражило позивницу. Претходног дана је неко из Олгине фирме израдио дигиталне позивнице с текстом: „Игор Маројевић је са задовољством очекивао Ваш долазак на свој испраћај за кремирање” и она их је послала на имејл адресе. (На оне које је прикупила из покојниковог лаптопа упутила је циркуларни конкурс за посмртни говор „написан у духу покојника”, уз напомену: „бодоваће се ко му је од такмичара био пријатељ”.)

 Сваког ко није уз себе имао одштампану љубичастоцрну позивницу радници приватног обезбеђења које је Олга ангажовала на налог покојника удаљили су од разређене одбрамбене врсте коју су формирали испред просторије и тако омогућили да се испуни Маројевићева последња жеља: да му на сахрану дођу само они које је у неком свом раздобљу, претежно последњих година, он оценио блиским.

… …  …

 Већину тумачења обавили су ипак анонимни коментатори са сајтова Политике, Блица и Б92. Писали су да је Маројевићу самоубиство значило покушај да по сваку цену обезбеди место у историји српске књижевности, у којој још од скока Ћопић, Бранка  с истоименог моста 1984. године ниједан аутор није директно починио суицид.

 Боље упућени али не мање саркастични коментатор никнејма Жика Врачарруралац написао је на сајту Б92 да се стваралац упуцао у слепоочницу можда у нади да ће као један његов прозни јунак после неуспешног самоубиства остати жив а слеп. „Био би му то и једини начин да макар по нечему личи на Борхеса”, написао је и добио троцифрен број препорука (+).

 Један од коментатора је, на крају, објаснио Маројевићево „комбиновано самоуби- ство” као последицу његовог прозног првенца, где приповедач тврди да не постоји сигуран вид суицида па озбиљан кандидат за самоубицу мора комбиновати више његових облика. Тај читалац није добио ниједну препоруку, а његов никнејм одмах је заборављен. (Одломак из истоименог романа)“

Иначе, Жика Врачарруралац није међу овдашњим блогерима, али ту је неко под презименом Маројевић. Он сам, или његов књижевни лик склон самоубиствима?

(Занимљиво је да је у истом броју Летописа објављена и прича Дивне Вуксановић у којој главни лик инсценира лажно самоубиство и затим прикупља хуманитарну „помоћ“ за свој лик и дело, па за своју кћи... Могућа инспирација за ову причу је лажно самоубиство глумца Џејдена Смита, сина познатијег Вили Смита, са многим подударним детаљима).

Ето, тако је сајт Б-92 ушао у српску књижевност – као место на коме релевантну  реч води анонимни лик који је троструко кодиран, да би се добио ироничан код. Наравно, Маројевићу је такво виђење било потребно и за пуну функционалност наведене приче...

А онда ме је сам Интернет просветлио и ја у свезнајући Гугл укуцам „Жика Врачарруралац“ и добијем - 7 резултата!

Личност са тим надимком заиста постоји, видим из коментара да опсесивно прати Маројевића и Великића, има своје следбенике и противнике, а изгледа да и сам пише. Могуће је да су и неки други ликови приче реалне личности, али овде су односи променили места: аутор је у причи постао фикцијски лик, док је анонимни  лик стварна личност, особа која из магле улази у српску књижевност, заједно са сајтом Б-92. Не онако како је то желела, својим делом, већ под својим ироничним надимком и коментаром. Мала освета Маројевића који је избегао у фикцијски део приче, а непознатог оставио да сведочи о себи и социопатолошкој улози анонимних коментатора и коментара о књижевности.

 

 



Komentari (10)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

tasadebeli tasadebeli 07:19 15.05.2017

Да, да, сећам се сад и ја...

Чуо сам и ја једаред за тог Маројевића... Додуше, не могу да се сетим шта сам то чуо... У вези са чим је било повезано то име...

За Жику Врачарруралца нисам никада чуо.

Али зато Перу Цвећара познајем одавно.

Па реално гледано, молим вас лепо, ко у овом Београду не познаје Перу Цвећара и не воли каранфиле, тај к'о и да није никада ни живео у Београду.



Srđan Fuchs Srđan Fuchs 08:14 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

П-п-п-пера Ц-ц-ц-цвећар?!

amika amika 08:18 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

За Жику Врачарруралца нисам никада чуо.

Али зато Перу Цвећара познајем одавно.

Па реално гледано, молим вас лепо, ко у овом Београду не познаје Перу Цвећара и не воли каранфиле, тај к'о и да није никада ни живео у Београду.


Е, то одавно квари све. Сада ћеш пре упознати реченог или сличног Жику него цвећара. Цвеће треба одгајити или бар набавити, а вербализам нам је од природе дат, неком више, неком мање али довољно за заједљивости.
tasadebeli tasadebeli 09:14 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

amika

Цвеће треба одгајити или бар набавити,



То баш и ја рекох својим коментаром.

Јер од пластичног цвећа у вазама и пластичног воћа у чинијама на столу у дневној соби у српској књижевности се не може више дисати. Само на сламчице, ту и тамо, промера П-70.


EDIT (у 11:21) -

Споровозан какав већ јесам, накнадним преживањем као и свака крава са Нестле чоколаде (или она са цветом у коси са јогурта који малопре попих), дођох до помисли да се можда (само можда, не смем то и да тврдим) нисмо разумели у овом нашем дијалогу.

Покушаћу да сваку могућност неспоразума нас двојице отклоним питањем:

Зар ниси и сам поменуо у уводном тексту иронију као нуклеарну бојеву главу сатире која ти је и једна од категорија овог текста?

Ја ово дописах за сваки случај да нам не би злонамерни вештачки овде подметали некакав измишљени сукоб као што су медији вештачки измислили и подметнули наводни сукоб и спорења Бетона и П-70 у српској књижевности данашњице. Највише око поетике, али богами и око идеологије.

Сукоба нема. Јер за сукоб је потребно увек најмање двоје. Као и за љубав, зар не?
st.jepan st.jepan 10:11 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

у српској књижевности се не може више дисати.

Da, ali je srpska književnost neočekivano prodisala ovde, na blogu B92.

QED!

amika amika 11:53 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

Ја ово дописах за сваки случај да нам не би злонамерни вештачки овде подметали некакав измишљени сукоб


Тасо, ми смо одавно у сукобу јер се слажемо у многим стварима, а то није пожељно.

наводни сукоб и спорења Бетона и П-70 у српској књижевности данашњице. Највише око поетике, али богами и око идеологије.


Колико сам ја пратио, поетика је била само изговор, а идеологија је служила да се лакше домаше неке паре, фондови, потпоре, места у медијима и жиријима и подигне тираж Данаса. Бар је било узбудљиво док је трајало.
amika amika 12:13 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

Da, ali je srpska književnost neočekivano prodisala ovde, na blogu B92.


На сламчицу, што рече Таса, и то пластичну. Бар је поменута да постоји.
tasadebeli tasadebeli 19:15 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

amika

Тасо, ми смо одавно у сукобу јер се слажемо у многим стварима, а то није пожељно.



Колико сам ја пратио, поетика је била само изговор, а идеологија је служила да се лакше домаше неке паре, фондови, потпоре, места у медијима и жиријима и подигне тираж Данаса. Бар је било узбудљиво док је трајало.



Како међу писцима, тако и у читавој култури, и у образовању, а верујем и у многим другим областима.

Ко је имао "образ дебео к'о ђон", па "ваћарио фонд", тај је добро прошао.
amika amika 20:30 15.05.2017

Re: Да, да, сећам се сад и ја...

U Sektoru za savremeno stvaralaštvo i kreativne industrije obavljaju se poslovi koji se odnose na:
praćenje i analiziranje stanja u oblasti književnosti i izdavaštva, savremene vizuelne umetnosti i multimedija, muzičke umetnosti i diskografije, scenske i muzičko-scenske umetnosti, kinematografije i predlaganje mera za njihovo unapređivanje i finansiranje;
proučavanje jezičkih prilika u oblasti kulture;
[u][/u]...

Са сајта нашег Министарства културе

Ко нам је крив кад нисмо део "креативне индустрије". А и ти убудуће да индустријски проучаваш језик и "језичке прилике".

amika amika 18:37 19.05.2017

Београђанке

Успут, кад сам већ налетео на кратак приказ СЛАВКА ГОРДИЋА, ево тог текста:

Вољом парадокса, инсистирање на новом неретко има за последицу осећај досаде. Као да је такав случај, макар по нашем утиску, и са осам приповедака у књизи Београђанке („Лагуна”, Београд) Игора Маројевића (1968), где извесну једнообразност па и монотонију узрокује тематско-мотивско и лексичко потенцирање „дигитализованог амбијента двадесет првог века”. Отуд каткад и белег нехотичне комике – „Рекла сам јој да јесте апдејтована, али не и апгрејдована.” Виртуелни сусрети јунакиња и јунака воде до „киберсекса” и „правог онлајн вођења љубави”. И тако даље, све лепше, до тврдње да „оно што многи још увек по инерцији називају ’виртуелним’, постаје основа савременог живота”. Трагом појмовно-лексичког света комуникационих технологија, овде се својеврсним тајним језиком оглашава и социјални миље наркомана и наркоманије. Приче су аутобиографије жена, казане у првом лицу, са изразитим тежиштем на интимном, па и приватном аспекту одрастања, школовања, запошљавања, подизања, рушења и обнављања породичног и професионалног живота и престижа. У другом плану је социјални и, поготово, национално-историјски контекст ових егзистенција – хиперинфлација, бомбардовање, хаос транзиције, принудна и својевољна странствовања. Није, рекли бисмо, проблем у томе што јунакиње ове књиге немају виших циљева, него у томе што у њој нема ни трунке од тзв. вишка значења, који је врлина не само праве поезије него и вредније прозе. Не спорећи аутору професионалну окретност, брзо се осведочујемо како све што је испричао лако заборављамо. Његовом или нашом кривицом?

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana