- Zato što je Kinez. Ok, iz Hong Konga, ali Kinez. Potpuno lični razlozi - opčinjenost kineskom kulurom i radnom etikom.

 - Zato što je na rođenju imao celih 5,5 kg, a jedan od nadimaka mu je Pao Pao.

 - Zato što je preživeo izuzetno naporno školovanje za Kinesku operu (pevanje, balet, gluma, borilačke veštine), a onda napravio filmsku,

       Ovih dana me opet opsedaju analogije i preklapanja...

Nema veze sa Murakamijem...a možda i ima.

      Ovih dana sam vodila klince iz škole na onu plesnu radionicu grupe „Hajde da...". Sećate se? Plesna trupa u čijem ansamblu su i slabovidi, gluvi i korisnici kolica. Tri dečaka, sedam devojčica i ja - u novim robi di kappa čarapicama, kupljenim specijalno za ovu priliku:) Niko od nas nije znao šta da očekuje, niko od nas se plesom nikad nije bavio, većina ima dve leve noge (čast izuzecima!), ali su nas Boris i ekipa zavrteli, istresli iz gaća i opet sastavili. Mislim da niko od nas nije odatle izašao isti.

 „Iako je kus ovaj pas ne grize.

 Tiho cvileći niti mesečine

 sedi na steni

 i gleda niz sjajnu dlaku mora.“ (L.K.)

  Maj ’75 bio je mirniji, mirišljaviji, topliji, ali i strastveniji, uzbudljiviji, maštovitiji...ili mi se čini.Tada je i naša krv bila vrelija, protočnija, udarala na svaki pogled, pokret, reč...od malog nožnog prsta do najvišeg čuperka na glavi pokušavala da izbije napolje, da se dokaže i pokaže među mnoštvom sličnih zaludnika. Skoro da i nije bio potreban povod da se nešto neobično učini o čemu će se ispredati priče, naslađivati...čime će počinilac biti okarakterisan kao hipik, drogeraš, seoska luda, a nikome neće pasti na um hemijsko-biloške-psihičke rekacije u mladom biću, potreba da sa nekim podeli sebe i ono u sebi, želja za približavanjem, za izjednačavanje sa drugima....To su bili naši jauci

   Posle nevremena (prošli četvrtak) bio sam skoro tri dana bez Interneta. Nije mi toliko smetalo što je mreža pukla, nego što ne mogu na Blog. Po inerciji krenem da pogledam šta ima novoga i lupim se po čelu budalo, gde si navro, s’ druge strane sine izgubiću nit, kako ću se uklopiti, biće postavljeno mnoštvo postova, a ja ću biti uskraćen da ih pročitam, sveže, praktično još ni autori ne znaju šta su hteli da kažu dok se ne pojave komentari. Svraćanjem nakratko do posla koristio sam priliku da otvorim Blog, ali se nisam usuđivao da ostavljam komentare. Osećao sam se nelagodno, kao strano telo, diskusije se uveliko vode i šta ja sad svojom jednom rečenicom, upadicom da kvarim tok, dobru atmosferu, uspostavljenu komunikaciju...ali sam ponajviše bio zatečen osećajem da  nemam šta da kažem, ustvari imam, al’ sve je glupo, nasilno...pomisliće neko evo ga, udvorička pi..a.

Udruženje RODITELJ u nedelju 18.07.2010. u 18 h na Zemunskom keju (Letnja pozornica kod restorana Venecija) organizuje performans pod nazivom ZViZ (Zlostavljanje, Viktimizacija i Zanemarivanje dece ili Zagrli Voli i Zaštiti).