Kao što dobro znate, put do muškog ku***, mislim srca, vodi preko stomaka. Zato ja jadan po ceo dan gledam one emisije o kuvanju, čitam samo kuvare, smaram Jelicu Greganović da razmenjujemo recepte, ali sve je to džabe kada sam totalni antitalenat za kuvanje. A znate šta narod kaže, kome se u rukama testo ne diže, njemu neće ni...

Jedno veče seo ja tako da se malo odmorim. Pustim televiziju, a ono emisija o kuvanju. Na prvi pogled izgleda jednostavno, mogao bih i ja to da napravim. Počeo da tražim po sobi neko blokče da zapišem recept, ali kao za inat nijedno ne mogu da nađem. I šta Srbin radi kad mu nešto u kući fali? Tako je, ide u komšiluk da uzajmi i nikad ne vrati. Padne tako meni na pamet, komšinica Nataša Kandić sigurno ima neko blokče na zajam.

Ljudi ne misle glavom. Ljudi ne misle, samo se boje.

U Ukrajini smrt  je pocela da raddi  puno radno vreme. Ukoliko se  nastavi tim putem, a nema razloga sumnjati u utabanu ljudsku glupost ,radice smrt prekovremeno.

Vecina Ljudi u istocnoj Ukrajini zasigurno nije podrzavala postavljanje barikada, zauzimanje zgrada.  Jos su manje bili za  to da im sumnjiva lica sa maskama pokrecu revoluciju. Znam. Nije to podrzavala ni vecina onih na Majdanu,a kamoli oni sto su ostali kuci.

Znam.  Nije to podrzavala ni vecina u Krajini  pre gotovo cetvrt veka. 

Ali, zalud. 

Dragi blogeri, dobila sam pismo, t.j. ne samo ja nego i svi Slavic bibliotekari u kome nas obaveštavaju o slučaju Sretena Ugričića i njegove smene kao Direktora (Upravnika) Narodne Biblioteke. Uz dozvolu  Heinrich Boell Foundation da ovo objavim na sajtu b92 sledi tekst protestnog pisma koje će biti upućeno Borisu Tadiću, Ivici Dačiću i Predragu Markoviću.

dakle...

Note of Protest

to:

President
of the Republic of Serbia
Mr Boris Tadić

Minister of Culture
of the Republic of Serbia
Mr.

"Mir je najlepša devojka, koju ne može imati svako",  (rimtutituki, 1992) 

Vidim neka ispiivanja, 75% klinaca hoće vojsku nazad. Malo da se ratuje, nismo dugo. A i da ne uvredimo elitu na vlasti, da im održimo prosek, šta fali.

Ja se recimo sećam, nisam mogao da dobijem pasoš pošto nisam imao završen vojni rok. Onda bi ih, one u Vojnom Odseku, molio i kumio i davali bi mi pasoš isto kao što ti strana ambasada izda vizu - sa kratkim rokom, tačno na onoliko na koliko planiraš da otputuješ u inostranstvo.

Recimo, list Danas za koji sam nekada radio

Puno je ljudi kojima je svaki dinar zaovar, a kamo li sto evra. Obećanje države, uskorašnja isplata... Taj finansijski potez je za pohvalu, ako se gleda samo onako, na prvu loptu, bez ikakve analize, jer puno je onih kojima će ova suma istinski pomoći. Kako su tolika sredstva namaknuta i čija su u suštini, kakve će efekte u jednom i u drugom smislu imati na kraći, srednji i dug rok, nećemo da ulazimo. Dakle, ima puno ljudi kojima stvarno treba pomoć: razna ugrožena lica, samohrane majke, nezaposlena lica ... Čeka ih sto evra. Samo treba da pozovu i zatraže tu obećanu sumu. Samo reci "aj" i dolazim ti ja ... ti pozovi me ...  Taj poziv ispade prilično "složena" stvar, zar ne? 

Pre nekoliko godina bio sam u Bugarskoj. Posle jednog od sastanaka, sedim u kolima zajedno sa kolegom iz kabineta bugarskog predsednika. Radio je uključen. Svira nekakva zabavna muzika, Madona, Rijana i slično. Bugarin i ja ćaskamo lako se sporazumevajući svako na svom jeziku. Onda naš razgovor prekine pesma na srpskom. 

"Ceca!", kaže Bugarin uz osmeh. "Mnogo dobra, Ceca!"

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

Uopšte nisam imala nameru da pišem o gej paradi, prvo zato što sam sve što sam imala već napisala proteklih godina, drugo zato što mi se činilo da je država konačno shvatila da se omogućavanjem gej parade štite i prava onih članova društva koji uopšte nisu homoseksualno orjentisani. Jer, ako te niko ne pita kog si seksualnog opredeljenja kad porez plaćaš, što bi to uopšte bilo pitanje onda kada tražiš da budeš jednak među jednakima pred zakonom? Jedino što sam u tome zaboravila je institucija koja je ustavom i zakonima od države odvojena – crkva, SPC, koja je upravo svom saopštenju izvolela tu sitnicu zaboraviti. I to po pitanju para i prava. I neshvatanja. Od čega se meni ekstremno diže pritisak.

da probam i ja  da kažem svoje i možda spasim dušu, ko zna