Na mom prethodnom blogu došlo je do žestoke rasprave (ako se to tako može nazvati) o problemima prihvatanja doseljenih ljudi. Prvenstveno je bila reč o Beogradu, a kasnije se priča raširila

gost autor: Pat Condell

prevod: AleXandar Lambros

Ako ste od onih što kritikuju religiju svako malo neko će vam se s neodobravanjem obratiti - „Ok, ne veruješ u boga ali bi mogao da pokažeš malo više poštovanja za one koji veruju." I možda ćete se zamisliti - „Hm, možda su u pravu. Ne može da škodi da pokažem malo više poštovanja, na kraju krajeva, niko ne voli da mu se bez uvijanja kaže da mu je religija najobičnija nebuloza koja generiše zlo u svetu. Da je ono što oni zovu verom najobičniji strah zaodenut u vrlinu i da su njihova detinjasta verovanja ludačka košulja čovečanstva." To je stvarno udarac. Dakle, da, možda bih mogao da pokažem malo više poštovanja.

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske

Аутентични grassroots покрети су једна од најбољих ствари које сада имамо у Србији и они заиста дају наду да будућност може и да ће можда бити боља.

Људима које ови покрети окупљају заједнички су снага уверења, одсуство сукоба интереса, енергија и лична храброст. Они свакако нису климоглави опортунисти који иначе загађују наш

Sinoćnji blickrig pripadnika LGBT organizacija iznenadio je državu, huligane i čitavu javnost - umesto današnjeg zabranjenog Prajda, održan je jedan ponoćni, ad hoc, u inat svim protivljenjima i bezbednosnim rizicima. Na taj način, slažu se mnogi zagovornici slobodnog održavanja gej parade, Beograd je pokazao dušu i svoje nemirenje sa nepravdom, nasiljem i nasilnicima.

«Zbog te šetnje, Srbija noćas nije poražena od ljudi sa štanglama – poražena je samo vlast.»

«Važno je što su ovi ljudi sinoć ipak prošetali i što nisu dozvolili da ih uplašena država i siledžije oteraju u rupu.»

«Mislim da nam se veceras desio OTPOR... proud!»

U ovom tonalitetu, na društvenim mrežama proslavljen je noćni događaj.

Moja malenkost se slaže da je Beograd, odnosno nekolicina Beograđana, pokazala svoj slobodarski duh i hrabrost.

Jedna me stvar samo brine. Da li je ovim gestom obesmišljena ideja Prajda?

 

 

Gde su granice slobode? Gde su granice slobode izražavanja? Postoje li uopšte? Ko ih određuje? Ta i slična pitanja proistekla su iz pariskog masakra nad 10 zaposlenih u "Šarliju Ebdou". Mada neki misle da se ona uopšte ne smeju postavljati. Misle da ona predstavljaju simboličko "ali", kojim se relativizuje zločin.

Maske, dugački redovi pred piljarnicama i fizička udaljenost među ljudima postali su naša nova normalnost. Osim što se stotine hiljada ljudi razbolelo i mnogo njih umrlo od KOVID-a 19, ova pandemija je teško pogodila milione ljudi koji su izgubili posao i time sredstva za život. To se posebno odnosi na najugroženije grupe koje su se i pre toga suočavale sa velikom diskriminacijom i izopštenošću iz društva.  

 

U zemljama zapadnog Balkana dobro su nam poznati takvi rizici kojima su pogođeni Romi, ljudi sa posebnim potrebama, kao i pripadnici LGBTI. Nejednakosti

"Bolje da smo mi oko njjih nego oni oko nas. A najbolje - mi oko nas!"

Tako se nekako završava "Radovan Treći", bolna komedija o samoizdaji Duška Kuvačevića. I kao da je konačno kucnuo čas da se i Srbija odluči, opkoli i osvoji samu sebe. 

Sirenski zov kao da je postao prejak i da je došlo vreme za tu, poslednju, sudbonosnu odluku u našem vremenu.

Pod uslovom da alternativa uopšte postoji, pred Srbijom će se - sad je već izvesno - ono sudbonosno pitanje iz tamnog vilajeta : NATO, da ili ne? - postaviti vrlo brzo.

       Ljudi poseduju razne neobične sklonosti i strasti koje se mnogima čine devijantnim ili bliskim perverziji. Šta su uopšte devijacije, ko ih i kako determiniše, i da li ih sami konstruišemo zatrovani predrasudama, rigidnim ubeđenjima i večitom potrebom za osudama? Fetišizam je pojava koja se većinski jednostrano smatra devijacijom i o tome se retko piše afirmativno. Ne tretira se kao uobičajena, stečena ili urođena sklonost, već i dalje predstavlja tabu. Tabui egzistiraju u tabuiziranom društvu, a tabuizirano društvo je nazadno, pa samim tim i opasno. Ono vidi devijaciju i nastranost čak i tamo gde ih nema. Dokle god ne prelazi u nekontrolisanu opsesiju i ne utiče štetno ili razarajuće na nečiji psihološki status i kvalitet života, svaki fetiš je normalna pojava.
        Fetišizam (Fetishism) je otvoreno ili pritajeno obožavanje predmeta ili delova tela, odnosno praksi koje nas "pale" - uzbuđuju, čine srećnim i ispunjenim, što često i pored omasovljene zablude nije vezano za koitalni seks, genitalije i seksualni vrhunac, tj. orgazam. U raznovrsnoj paleti ženskih i muških fetiša, najupečatljiviji i najzastupljeniji su muški fetiši, pa stoga ovaj tekst posvećujem njima.
        Najčešći fetiši su vezani za odevne predmete koje muškarci uglavnom ne koriste na sebi, ali ih zato vole videti na svojoj partnerki. Prednost se daje uniformi, odnosno kostimu (medicinske sestre, sobarice, policajke, učiteljice, monahinje, prostitutke...), a u vrhu liste su i kožna odeća, aksesoar (kape, šeširi, lisice, perike), najlon čarape, halteri, donji veš (gaćice i brushalteri od mreže i čipke), lateks, plastika, maske na licu, ili obuća sa visokom štiklom (čizme, cipele, sandale, papuče). Što se tiče delova tela, dobro su poznati fetiš ženskih grudi, zadnjice, duge kose, ušiju i ruku, s tim što je sveprisutni fetiš ženskih stopala (Foot Fetishism), jedan od najinteresantnijih.

 

 

 

U sredu su naoružani napadači upali u redakciju časopisa "Šarli Ebdo" i ubili 12 ljudi. Čitav svet bio je, s pravom, užasnut zločinačkim činom. Istoga dana, u mnogim gradovima sveta ljudi su se spontano okupili da bi iskazali svoju solidarnost za žrtve i da bi izrazili protest protiv tog bezdušnog zločina. I Beograđani su se na adekvatan i dostojanstven način solidarisali s ubijenim novinarima. Zvanična Srbija pridružila se svim normalnim i demokratskim zemljama u osudi ovog jezivog, kako je Fransoa Oland rekao - varvarskog čina.