Naslovu ne fali znak pitanja, sugestivan je baš kao i naslov nad novom tiradom psihoterapeuta na slobodi, Zorana Milivojevića, "Zašto su jake žene naporne?". Čovek je majstor, odlično mu ide podilaženje niskim ljudskim strastima, tvrdnjama da je ono loše u čoveku dobro, čak i preporučljivo. Ono što bi većina volela da može na glas da kaže, al ne sme. Zato on to zine umesto njih, usreći ih i umesto

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Na mom prethodnom blogu došlo je do žestoke rasprave (ako se to tako može nazvati) o problemima prihvatanja doseljenih ljudi. Prvenstveno je bila reč o Beogradu, a kasnije se priča raširila

gost autor: Pat Condell

prevod: AleXandar Lambros

Ako ste od onih što kritikuju religiju svako malo neko će vam se s neodobravanjem obratiti - „Ok, ne veruješ u boga ali bi mogao da pokažeš malo više poštovanja za one koji veruju." I možda ćete se zamisliti - „Hm, možda su u pravu. Ne može da škodi da pokažem malo više poštovanja, na kraju krajeva, niko ne voli da mu se bez uvijanja kaže da mu je religija najobičnija nebuloza koja generiše zlo u svetu. Da je ono što oni zovu verom najobičniji strah zaodenut u vrlinu i da su njihova detinjasta verovanja ludačka košulja čovečanstva." To je stvarno udarac. Dakle, da, možda bih mogao da pokažem malo više poštovanja.

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske

Аутентични grassroots покрети су једна од најбољих ствари које сада имамо у Србији и они заиста дају наду да будућност може и да ће можда бити боља.

Људима које ови покрети окупљају заједнички су снага уверења, одсуство сукоба интереса, енергија и лична храброст. Они свакако нису климоглави опортунисти који иначе загађују наш

Sinoćnji blickrig pripadnika LGBT organizacija iznenadio je državu, huligane i čitavu javnost - umesto današnjeg zabranjenog Prajda, održan je jedan ponoćni, ad hoc, u inat svim protivljenjima i bezbednosnim rizicima. Na taj način, slažu se mnogi zagovornici slobodnog održavanja gej parade, Beograd je pokazao dušu i svoje nemirenje sa nepravdom, nasiljem i nasilnicima.

«Zbog te šetnje, Srbija noćas nije poražena od ljudi sa štanglama – poražena je samo vlast.»

«Važno je što su ovi ljudi sinoć ipak prošetali i što nisu dozvolili da ih uplašena država i siledžije oteraju u rupu.»

«Mislim da nam se veceras desio OTPOR... proud!»

U ovom tonalitetu, na društvenim mrežama proslavljen je noćni događaj.

Moja malenkost se slaže da je Beograd, odnosno nekolicina Beograđana, pokazala svoj slobodarski duh i hrabrost.

Jedna me stvar samo brine. Da li je ovim gestom obesmišljena ideja Prajda?

 

 

Gde su granice slobode? Gde su granice slobode izražavanja? Postoje li uopšte? Ko ih određuje? Ta i slična pitanja proistekla su iz pariskog masakra nad 10 zaposlenih u "Šarliju Ebdou". Mada neki misle da se ona uopšte ne smeju postavljati. Misle da ona predstavljaju simboličko "ali", kojim se relativizuje zločin.

Maske, dugački redovi pred piljarnicama i fizička udaljenost među ljudima postali su naša nova normalnost. Osim što se stotine hiljada ljudi razbolelo i mnogo njih umrlo od KOVID-a 19, ova pandemija je teško pogodila milione ljudi koji su izgubili posao i time sredstva za život. To se posebno odnosi na najugroženije grupe koje su se i pre toga suočavale sa velikom diskriminacijom i izopštenošću iz društva.  

 

U zemljama zapadnog Balkana dobro su nam poznati takvi rizici kojima su pogođeni Romi, ljudi sa posebnim potrebama, kao i pripadnici LGBTI. Nejednakosti