Veoma sam bio oprezan u zaključivanju o vrućoj temi "Tijaninog novca", koju je inicirala izvesana Sanja, novinarka "Kurira", kasnije u javnosti poznatija pod imenom "Sanja, draga",  kojim  ju je krstio daleko iskusniji i poznatiji kolega, također novinar, ali ne "Kurira", već  "BBC-a", Dušan Mašić. Pazio sam, također, da ne ostavim bilo kakav komentar na društvenim mrežama, koji bi mogao biti protumačen kao uvreda male i mile  pokojnice, njenih roditelja, koji su bez dileme u prevelikoj tuzi zbog nenadoknadivog gubitka, kao  i svih plemenitih ljudi koji su izdvojili novac  za novo i zdravo srce i budući život Tijane Ognjanović. Međutim...

iliti Crtice iz sulude poluprošlosti

Leta te ´91 krenula sam put Amerike.  Ostavila sam svog dečka, koga je tog istog leta ujela bubica zvana Milošević "Eh Tanja, nemaš ti pojma, Sloba će spasiti ovu zemlju", gledao me plavim očima nabijenim preteranom setom i nadom.  "Hm, čudno, ne sviđa mi se taj Sloba,

Nedavno sam čuo jednu vest koja me je veoma rastužila. Momak koji je kod mene trenirao individualno pre nešto više od godinu dana, a koji je zatim otišao u Bajern kao talentovani mladi fudbaler, povredio je prednji ukršteni ligament. Momak ima 15 godina i pravilo je da se ne operiše dok ne završi rast, a kako je taj ligament ključan za stabilnost kolena, do operacije ne može da se bavi fudbalom. Jedna karijera ozbiljno je dovedena u pitanje.

gost autor – jedan srpski pacijent

Nakon onih čuvenih peripetija koje se sastoje od čekanja kod lekara opšte prakse radi dobijanja uputa za specijalistu, zatim čekanja na red kod specijaliste, pa posle čekanja u „socijalnom“ da se uput za snimanje „magnetnom rezonancom“ odobri od strane komisije, u ime matične filijale, tj. pravdanja troškova... – konačno sam stigao do faze kad treba zakazati snimanje. 

...i poneka pouka za mame i tate

Prvi put, otkako piskaram na različite teme, pišem kao roditelj deteta koje se aktivno bavi sportom, a koje u poslednje vreme pati od jedne od klasičnih bolesti sistema za kretanje. 

Možda je reč - bolest, malo prejaka, ali šta da radim; Tako se medicinski definiše, iako nije, ili ne mora da ima dramatičan tok, a ni posledice. 

Reč je o klasičnoj bolesti

Šokirana sam odlukom Republičkog Fonda za Zdravstveno Osiguranje da plati redovan skrining za otkrivanje raka materice kod ginekologa tek JEDNOM u TRI GODINE! I to u zemlji sa najvećom stopom smrtnosti od raka grlića materice u Evropi!

Ja ću za te tri godine, u Nemačkoj otići 6 puta kod ginekologa.  Verujte da nemački fond ne bi plaćao da ne postoji potreba, da ne postoje na stotine studija koje ukazuju na to da je otkrivanje raka grlića materice u ranom stadijumu najbitnije za dobar ishod lečenja.

Ova država je mogla da uhvati i isporuči ratne zločince, regionalizuje državu i da da punu autonomiju Vojvodini, da smanji birokratiju, sistemski oteža korupciju i/ili da pošalje signal da nismo ovde baš svi potpuno ludi i da shvatamo da je Kosovo Kosovsko a ne Srbijansko
ali nije učinila ništa od toga; ona privrženost evropskom putu dokazuje zabranom pušenja.

Ova država je mogla da osetljivu društvenu ravnotežu poremeti tako što će pomagati pametnije i uspešnije a ne štetu glupljih i neuspešnijih; da je poremeti hvatajući se u koštac sa potpuno neadekvatnim obrazovanjem a na štetu primitivizma, neznanja i nacionalne zatucanosti; da da prednost onima koji se više trude a ne onima koji bolje podmazuju; jednom rečju, da napadne tradicionalne odnose dajući vetar u leđa pozitivnoj selekciji i elementarnoj pravdi, da učini sve ono na šta narod ovdašnji navikao nije ali želi a ona
a ona je tu složenu i osetljivu društvenu ravnotežu poremetila tako što je podržala nepušače otvoreno a na štetu pušača - jer, da se ne lažemo, to su (uz časne izuzetke) dva ljudska plemena zaraćena skoro baš kao muškarci i žene

Sklon sam, priznajem, da verujem ljudima. Kad čovek nešto tvrdi, ako to radi sa ubeđenjem i strašću, poverujem, šta ću. Nisam od one vrste koja sve prima sa zadrškom i grimasom na licu. U tom smislu verujem Vučiću kad kaže da želi da Srbija bude normalna i pristojna zemlja. Neko će me, možda, podsetiti na potrebu političara da govore ono što lepo zvuči i ono što narod voli da čuje, ali ja verujem, možda zato što sam naivan, a možda zato što mi organizam zahteva da u ovoj političkoj kakofoniji i paroksizmu pronađem bar i najmanje