Moj sin je kao klinac od četiri, pet godina, na izlizano, ordinarno, uobičajeno pitanje baba, deda, stričeva, ujaka i ostale nam uže i šire rodbine i prijatelja: Šta bi voleo da budeš kad porasteš?, odgovarao: Kad porastem, biću Baja Patak.

Dete bilo vizionar! Ukapiralo još pre trideset godina da je biti Tajkun, najbolje od najboljeg što se može biti u, tada još SFRJ a sada u Srbiji. Smejali se mi i rodbina,

Evo da nastavimo Eli LaCroseov serijal..da ne bi ostali uskraćeni za njegova daljnja saznanja...

 

Unapređenje delatnosti visokog obrazovanja i popularizacija nauke

ili Šta uče učitelji i učiteljice, deo II

 

 

 

Poštovani čitaoče, pred Vama je drugi deo iščitavanja „knjige” (u daljem tekstu: K) koja je napisana kao „naučnoistraživački rad u cilju razvoja nauke, unapređenja delatnosti visokog obrazovanja i popularizacije nauke”. K nema ni lektora ni korektora. Profesionalnu obavezu da je pročitaju

kandidati

 

Kada sam pre nekoliko godina, u pokušaju da izvučem prijatelja iz psihijatrijske ustanove, ušao na odeljenje za lečenje od šizofrenije u čuvenoj niškoj Toponici, iznenadio sam se da su me uopšte pustili iza zaključanih rešetaka. Bez problema sam se probio do višekrevetne sobe sa mojim prijateljem, usput srdačno pozdravljen od starosedeoca. Neki su mi nudili „biznis", neki nazivali

.

AleXandar Lambros

Joj, krasno i divno kak se samo volimo. Al meni opet nešto neprijatno. Sve se pribojavam istrčaću se s nekim neprimerenim komentarom. Tipa, „a sad nismo barbari, sad smo prijatelji stari", ili „da li bi ovakva ekstaza bila u Hrvatskoj za Miki Jevremovićem, recimo?". I on beše neka velika jugoslovenska zvezda, zar ne? Ili „čekaj, zar ne beše ona srala žestoko, još se sećam onog njenog nastupa sa Nenom Kunijević na francuskoj TV?". Al, ćutim, ne mogu, da mi neko ne pomene Srebrenicu, nemam stvarno tih nerava.

Dok se o komunističkim ili pak mračnjacima 90-ih danas uglavnom može javno govoriti ― o ovim novim, tzv. demokratskim mračnjacima govori se u pola glasa, šapatom, sa strahom ili dozom autocenzure koja uveliko prevazilazi čak i onu iz doba komunizma. Iako je problem manje-više isti: bilo da je reč o pozorištu, filmu, (vizuelnoj) umetnosti ili književnosti, svejedno, uvek se s lakoćom identifikuju iste grupe (ili grupice) interesno povezanih lica koja se vuku (ili guraju, svejedno) ― iz filma u film, iz predstave u predstavu, iz festivala u festival, sa izložbe na izložbu, iz žirija u žiri, iz komisije u komisiju, iz projekta u projekat, iz medija u (isti taj ili neki drugi) medij, ... Na najbrutalnije (ili najsofisticiranije, svejedno) načine sprečavajući bilo koga da se ovako osvojenim (ili tzv. oslobođenim, svejedno) te(rit)orijama (tačnije: kasama, institucijama, žirijima, redakcijama, i ostalim guzicama) čak i približi.

 

Tako se u delo prenosi pulsiranje nereda koji raščlanjuje i izvrće izgrađeni poredak. Nerazmrsivi splet znakova teži da obrazuje polje promenljivih odnosa, koji su zasnovani na nestabilnosti ili na trenutnoj stabilnosti. Ponekad je delo izbrazdano ekspresionizmom znakova i boja, što sliku čini smišljeno nesposobnom za simetriju sa njenim realnim modelima i potvrđuje da je njen govor van naturalističkog

.

.