Sve je počelo kao što je i red, tokom početka jednog dana. Napolju se mrštilo sivo, ledeno zimsko jutro. U daljini su se nazirali led-ledeni Alpi. Komšinica iz stana pored je, sudeći po zvucima, radila na tome da polupa sve sudove koje ima. Ikar Varvarin se budio pokušavajući da svojom zadnjom nogom otkine rođeno prednje uvo. Ja sam bauljala naokolo pritisnuta niskim pritiskom, kada se stanom razlegao urlik: »AAAGHR!«

.

Reformisano srpsko pravosuđe svoje  presude, koje donosi u ime naroda, više neće uručivati vinima, nevinima i drugim stranama u sudskim procesima putem sudskog službenika ili preporučenom pošiljkom  uz obavezan potpis, a pogotovo ih neće kačiti na neugledne oglasne table po slabo osvetljenim i memljivim sudskim hodnicima. U skaldu sa nedavno uvedenom sudskom praksom,  presude će  uramljene u ukrasni ram i na svečan način lično uručivati sudija nadležnog suda koji je presudu doneo, i to ne bilo kojeg dana u godini, već na rođendan ili koji drugi značajni datum za osuđeno, oslobođeno ili rehabilitovano lice. Kao što je red sudija će, nakon svečanog uručenja uramljene presude, a posle obaveznog fotografisanja za uspomenu i dugo sećanje sa svim zainteresovanim stranama u upravo završenom i presuđenom sudskom procesu, ostati na prigodnom koktelu, svečanoj večeri i proslavi uz pevanje i pucanje neretko i do ranih jutarnjih časova. Na ovako civilizovanoj i humanoj sudskoj proceduri srpskom pravosuđu pozavideće i najstariji kontinentalni i ini sudski sistemi, dočim će Justicija, boginja pravde i pravednosti,  odbaciti povez sa očiju, mač u desnoj ruci zameniti lovorovom grančicom, a strogi izraz  lica šarmantnim osmehom.

Odabranici, izabranici, ponositi čuvari magle! Ne Londonske magle, ne magle kišnih šuma, niti magle koju stvara isparavanje veličanstvenog Amazona, ne, čuvari magle istorije svog naroda. Ako ih ima i u drugim narodima, to me ni malo ne teši iako znam da je toga i takvih malo, vrloveoma malo u razvijenim i odavno uređenim državama. Uzmimo npr Veliku Britaniju. Ni traga od magle u vezi sa Henrikom VIII. Sve na tacni, ženidbe, ubijanja svojih žena, raskid s Papom i ostala sranja.

Srpski čuvari magle vrloveoma često izvlače na videlo dana magloviti podatak

da je bolje da on nastavi da vlada, jer (kaže) ima iskustva. a ako dođe neko nov   taj se neće snaći. shodno tome,  onaj ko je na vlasti treba zauvek da ostane na vlasti.

ovako nešto nije izjavljivao velikom broju vas (ako ne i svima) omraženi  milošević.  njegov naslednik dačić imao je, doduše, takvih  ispada ali - kako god ovo zvučalo -  ti ispadi ne deluju kao ničim izazvani  ispadi ludila,  nego kao arogancija zasnovana na emipirijskoj spoznaji što o fenomenu vlasti što o sebi samom. uspon, pad i ponovni uspon  tog čoveka nije volšebno pojavljivanje niotkuda nego jedan ceo život - investiran u ovo što gledate sada.

Ili predvečerje.

Spavala sam prilično mirno.Tada. Mada... ja uvek spavam mirno.

zašto zavijaju sirene ili kakvu nam to oluju najavljuju?

Prošle godine u ovo vreme na Kosovu su počele višemesečne restrikcije po srpskim enklavama, srpska štampa pozivala je Srbe južno od Ibra da ne plaćaju struju neprijatelju, istovremeno srpska štampa pisala je o „humanitarnoj katastrofi", pravili smo reportaže o selima koja su u mraku, o deci bez škola, hroničnim bolesnicima u neadekvatnim uslovima, starcima, bebama i ostalima... Pojedini srpski lideri sa Kosova poredili su slučaj sa „Olujom" ili 17. martom 2004. Nakon nebrojeno mnogo tekstova na

Gost autor: horheakimov

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.
Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.
No dobro.

Ima jedna scena u prvoj epizodi naveliko reklamirane američke serije Firma (The Company), ne bih o seriji već samo o toj sceni, parafraziraću razgovor najslobodnije moguće! Mlada glumica šetajući pored vode (jezero, reka...?) dolazi do takođe mladog glumca, jednog od glavnih likova, koji sedi naslonjen na drvo i puši i kaže: Mrzim Leto! Kako neko može da mrzi Leto, zašto?, pita glumac. Zato što traje kratko, odgovara glumica. Moj čovek, žena, osoba...bravo, glasno uzviknem!

Kratko kume...mnooooogo