Ovaj snimak se nedavno pojavio na netu pa sam ga ja iskopirao na svoj youtube nalog da se ne desi da nestane kad je najzanimljivije. Na snimku vidimo dvojicu tipova koji se prvo svađaju u kolima i nešto što liči na tuču a po izlasku iz auta postaje nam jasno da je pravi fajt po sredi. I to je sa youtube aspekta normalno.

 

Sa mog aspekta nije normalno. Radnici su po nekom mom uverenju u automobilu zastava 101 u vlasništvu nekog javnog preduzeća, vozač, osim što je siledžija upravlja pijan i skreće u ulicu u kojoj se odmah tu na ćošku nalazi pkola "Ratko Vukićević".

Gost-autor: dr. Saša Marinković

 

(c) Szabolcs Kokay

Beloglavi sup je postao najveća ptica koja se gnezdi u Srbiji. Pod neobjašnjivim okolnostima, kod nas je prestala da se gnezdi najveća ptica gnezdarica Evrope. Velika droplja je napustila zemlju prošle godine, ali o tome nigde nećete naći informaciju. Nestanak impozantne

Nekada davno, u jednoj neobično lepoj ali mračnoj šumi živela su tri praseta, trojica braće, u miru i slozi sa ostalim njenim stanovnicima.  Vuk im je jedne nesrećne 1888. godine porušio kuću, ali ih od tada nije dirao.  Naravno, tu i tamo bi im priredio smicalice i začkoljice, ali mu je pažnja bila usmerena na neke dalje, drevne šume čije se reke po tigrovima zovu. 

Najstarije prase bilo je obrazovano, uglađeno, uff, znalo je ovo prase kao njihov uglađen deda da stavi kravatu, da se umije, štrcne miris od najskupljeg šumskog cveta, i doteran iziđe

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis

 

Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.

Vreme po kome se ostaje u krevetu, tmurno nedeljno jutro, sipi kiša - i vreme po kome oni koji znaju imaju reku samo za sebe.

Pred pramcem kanua se, na mirnoj površini, ogleda drveće i busenovi žutog, vodenog irisa, dok gakovi love ribu sa korenja koje viri iz podlokane obale.

Dremež jutarnji... osluškujem cviljenje opute i škripu bokobrana dok se trup valja na lenjim talasićima i češe o susednu jedrilicu. Ne ustaje mi se. Ipak, uskoro isplovljavamo, a ne bi bilo loše da pre toga bar kafu popijem. Selo Finikas na Sirosu, jednom od Kikladskih ostrva, leži u zavetrini brda, pa ipak, ovog jutra se žbunovi povijaju na vetru.

Odrastamo uz ptice. Živimo uz njih. Teško da možete izaći iz kuće, a da u narednih pet minuta ne vidite ni jednu pticu. Svuda su oko nas. Gotovo je neverovatno koliko ih ne primećujemo.

Samo u Beogradu, bez prigradskih područja, zabeleženo je oko 120 vrsta ptica. Jedan korak dalje, plavni šumarci

Ćelavi ražanj je vrsta ibisa na granici izumiranja. Ukupna populacija u divljini se ne procenjuje, već je do u glavu prebrojana i iznosi 215 ptica. Od toga je 210 u Maroku, dok je u Siriji preostala minijaturna populacija od svega 5 jedinki. Prirodno, sve su zakonom zaštićene, sve su dobile imena, a neke i satelitske odašiljače radi praćenja njihove seobe. Od tih preostalih pet ptica, nedavno je neki lovac ustrelio Juliju. Time je bliskoistočnu populaciju ove ugrožene vrste jednim pokretom prsta smanjio za 20%.

Ako zaista nismo ostrva, ostalo nas je manje. 

Leto je vreme putovanja i izležavanja na plaži, upoznavanja sa lokalnim kuhinjama i istraživanja raznih znamenitosti, arheoloških nalazišta, muzeja, izletišta i sl. Sa druge strane, ptičarenje je potpuno redefinisalo moje shvatanje putovanja i lokalnih znamenitosti, pa otuda moje znamenitosti imaju krila i, za razliku od drevnih tvrđava, pokazuju tendenciju da se premeštaju s mesta na mesto, što otežava njihovo lociranje.