Stvarno bi neko trebalo nesto da kaze, ali situacija bas i nije preterano pogodna za to, razmisljao je dugo mali procelavi coveculjak u masi koje je stajala na pozornici...

 Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.

Kada neko kaže „zemlja", koja nam je prva asocijacija?

Planeta Zemlja, svakako.

Zemlja po kojoj hodamo.

Vatra, voda, vazduh, zemlja.

Usta puna zemlje.

Usta puna onog što raste iz zemlje.

Zemlja u koju zatrpavamo, i sakrivamo.

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.

Svi znaju za tvrđave i arheološka nalazišta Đerdapa, pa na to neću trošiti reči, ali – šta je s pticama ovog područja?

Na ekranu GPS, ova ruta - ne postoji

Malo je reči koje su u toj meri sinonim za Afriku... upravo na taj pejsaž i pomišljamo kada kažemo Afrika. Kada poželite da otputujete u Afriku (nekako moćna reč, teška, zvučna), na to mesto pomišljate: Serengeti. Ovih dana je tamo otpočela i godišnja migracija dva miliona gnua i zebri preko reke Mara.

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.