briše granice 

edit: NA BIS! 

U prvim salama ispunjenim magijom slika koje se kreću postojala je praksa ubrizgavanja svežeg zraka, specijalnim mehovima koje su razvodnici aktivirali prolazeći kroz redove stolica i remeteći na trenutak atmosferu prostora i vremena na platnu... Doping ozonom. Za maštače u zagušljivom mraku prvih bioskopa.

 

Košarka se ponovo uselila u Halu. 
Tu sam kao dečak gledao Kiću, Praju, Bobana Petrovića, Arsenija Pešića, Miška Marića, Todorića, Savovića; trener im je bio Reba Ćorković. Kasnije su dolazili Zorkić, Pecarski, Sale Đorđevića, Željko Obradović, Goran Grbović, Danilović, Divac, Paspalj...

Данас је Дан државности Србије, празник који још увек није у потпуности заживео "у народу". Али верујем да ће за неколико година имати статус некадашњег 29. новембра на радост оних који воле младу прасетину, руску салату и подварак. Док се то пак не деси није згорег подсетити на оно што се обележава на данашњи дан а то су почетак Првог српског устанка и доношење првог Устава Србије.

 

 

Pokušavam da se setim ko mi je 1971. godine dao karte za Slet. I nikako ne mogu. Čak nema ni logike da sam ih uopšte dobio. Ja ne živim u svetu u kome takve pogodnosti cirkulišu. Tačnije, moja majka ne živi. Ne spadamo u onu grupu ogromne većine od 20 i nešto miliona stanovnika SFRJ koje je sistem korumpirao

Strina je umrla juna prošle godine. Već neko vreme se mučila. Najviše je napao šećer - poslednjih godina skoro je bila oslepela. Razaznavala je samo obrise. Poslednji put smo je videli pre nekoliko godina. Ono kad smo im svi porodično otišli u goste. Obradovala se, mojoj kćerki najviše. Srdačno se ispričala sa svima, ponajviše sa majkom.

Uvek se javljala na telefon. Valjda joj se u poslednje vreme sluh još više razvio kako joj je vid oslabio, pa je iz prve, bez greške prepoznavala ko je zvao. Nismo se sa njima čuli toliko redovno. Brat je zvao da kaže tužnu vest.

Otišao sam jednom u Kinoteku tokom 2015.

Sticaj okolnosti – ne živim više u Beogradu.

Moj prvi pokušaj da pogledam nešto u jednom od hramova moga odrastanja, bio je film ’’Dodir Meduze’’. Ričard Barton i jedan od mojih dečačkih heroja, Lino Ventura, u glavnim ulogama.

Uredno sam platio kartu, bilo nas je više od petoro – kritična masa za prikazivanje filma – i čekao sam da se zavalim u fotelju i uživam. Nisam uspeo – gle čuda – jer su nas dva golobrada mladića koja očito imaju neku funkciju u emitovanju filma - obavestila

 

GOST AUTOR: Aleksandar Vasović, VIP bloger ovdašnji




Ovo je jedinstven blog gde živ i zdrav VIP bloger gostuje (a da i ne zna da gostuje, saznaće uskoro) kod drugog blogera!

Moralo je ovako jerbo je Vasović objavio dobru knjigu ali kakav je dok bi on objavio nešto iz nje i nešto o njoj došla bi sezona pecanja ili izbori ili kraj školske godine ili već neke protuberance pa bi

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik

 Средина августа у Грчкој, на мору. Ни дашка.Онај тренутак зрелог лета када престане сваки покрет ваздуха а море се притаји, тешко и глатко све до хоризонта. Тек понекад се заљуља и занесе, пучином прође дрхтај, обалу оплакну два-три таласа па све опет утоне у непомичност и нирвану. Једино сунце непрекидно сјакти на празном, већ истањеном небу и као да се топи на усијаном хоризонту.

Jos kao sasvim mali, dok sam ziveo u Zadru prvo sam gledao, a potom i citao Politikin Zabavnik, upijao svaku pricu i sliku na stranicama koje su oblikovale moje detinjstvo. Moguce je da sam zbog toga i naucio cirilicu pre mojih tamosnjih vrsnjaka, jer nisam zeleo da ne razumem svaku napisanu rec koja je stajala pored najzanimljivijih ilustracija. Ah, ti crtezi,

Mene sada nesto hvata neka tuga. Sentiment kakav, žudnja, čežnja, tiha patnja.

 

To se javi noću kada je čovek sam. I normalno je.

Meni sad ne prija samoća. Nekako su mi svi ti dani postali mrmotni. I noći su uglavnom takve, mrmotne, ali su mirne.

Mirni dani i noći u klišeu.