Na drugi deo ture krenula sam autobusom:

experiment u hodanju

Hoćeš samnom!

Nije daleko. Možemo zaviriti u rečenice koje nisi izgovorio: mislim da daju da se prepravlja – barem interpunkcija. A znači, znači. Možda ćeš tada biti bliže.

Korak. Veruj mi.

Pitam se da li sam kadar postojati? Mesto je strašno, to je sigurno.

Plastični prozori kadriraju na uzvišenju, jutarnjim suncem obasjanu, komšijinu vilu. Sva je od mermera, izgleda kao megalomanski mauzolej. Na podu umesto tangi i brushaltera kesa iz Maksija i kesa iz Drink Stora. Close-up na kesu: piše da je biorazgradiva. I jetra je biorazgradiva. Sinoć sam leteo po kući kao mačak Feliks, padao sam i dizao se kao ptica Feniks, iz pepela, u piksli. Iz pepela u urni. Nikada pokazanoj ujni. Mačke i ptice idu mi na živce. Pogledam se u ogledalo, ali ne vidim lice.

I pitam se da li sam kadar uteći? Kada bih mogao da odem negde, ali da me to usreći...

  Pre nepune tri godine, sedeo sam u prostorijama jednog svetski velikog kluba, i učestvovao u planiranju dovođenja pojačanja. Učestvovao kao posmatrač, ali slušao sam na koji se način kupuju i prodaju igrači na, tada sam mislio, jednoj od najvećih fudbalskih pijaca; španskoj Primeri.

   Pričaju ljudi da se tog 30-tog aprila kada su se prvi NATO projektili sručili na Savski venac na velelepno modernističko zdanje Generalštaba u Beogradu (1) (izgrađeno 1956. godine) da se praški đak, srpski arhitekta, urbani planer I profesor Nikola Dobrović (1897-1967) slatko nasmejao. Da se razumemo, nikako mu nije bilo svejedno; bilo mu je žao sirotih ljudi koji su ginuli tokom bombardovanja prestonice ali razmišljanje o devastaciji svog čuvenog kompleksa za čije oblikovno komponovanje je našao inspiraciju u kanjonu Sutjeske, navelo ga je na iskren smeh. Dok se još uvek na Zemlji spuštao gusti oblak prašine u ulici Kneza Miloša, krhotine stakla zasipale okolne objekte, na spratovima gorela vatra, sedeo je prof. Dobrović u svojoj kućici na nebu, u bogatoj biblioteci, okružen brižljivo probranim delima, knjigama koje je praktično sakupljao tokom celog svog radnog veka, prelistavao svoju privatnu prepisku uz umiljate zvuke melanholične balade "Zbogom Frenk Lojd Rajte" („So Long, Frank Lloyd Wright") Pol Simona i Art Garfankla.

...napisane pod uticajem snažnog magnetno-kreativnog polja koje emituje knjiga

ZGLENULA MEJA I DRUGE ZB(I)RKE

blogokolege Docsa

 

PLANOVI ZA SVETLU BUDUĆNOST PRAVLJENI U DUBOKOJ TAMI

kada god sam stajao a mogao sam da sednem ja sam seo

kada god sam sedeo a mogao sam da legnem legao sam  i onda su zatvorili poklopac

sada, ako se ikada iskopam odavde planiram da spavam u hodu, kao nindža

 

JAPANSKI KVALITET NA DELU

pokušavao sam toliko puta da ustanem samo da bih mogao da odustanem

sada se neki javno dive mojoj istrajnosti a neki tvrde da sam tvrdoglava mazda

drugarice/bivše devojke

            Imao sam jednu drugaricu/bivšu devojku koja mi je govorila: ovo nije seks, ovo je ekstremna empatija. Mi se naravno nikada nismo stvarno upoznali zato još uvek mislim na nju, ko je ona. Više se ne srećemo, nikada joj nisam pisao, niti je nazvao. Valjda nije tako jednostavno.

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.