Na blogu se često vode diskusije između vernika i ateista. U tim diskusijama, uglavnom neproduktivnim, koriste se različiti argumenti koji samo pokazuju tvrdokornost stavova zauzetih još pre započete diskusije.

Tu i tamo se neko deklariše kao agnostik i time obično otpočinje trol u pravcu da li su agnostici ateisti i koji je pojam sadržan u kom. Gnostike niko ne pominje.

Postoji jedna zanimljiva knjiga sa isto tako zanimljivim predgovorom. Reč je o spisu srednjevekovnih gnostika. Toj knjizi se često vraćam i pronalazim puno toga što se može pročitati baš između redova teološko-ateističkih polemika na blogu, a boga mi :) i šire.

Volim da radim dokumentarne filmove. Takođe, volim istoriju. Još od filma „Tako, a ne inače", nisam imao priliku da radim istorijski dokumentarac. Pružena mi je prilika ponovo i dao sam sve od sebe da je iskoristim najbolje što mogu. U jednom od prethodnih blogova sam stavio insert baš iz tog filma. Doduše, kao ilustraciju za nešto drugo

Sećate se scene iz kultnog filma „2001: Odiseja u svemiru" u kome se čopori čovekolikih majmuna i majmunolikih ljudi koskama istrebljuju do iznemoglosti zbog komada mesa i gutljaja vode. I šta je onda uopšte i moglo na kraju da spreči njihovo totalno međusobno istrebljenje, kao i da započne bilo kakav oblik praistorijske diplomatije. Ne znam, da li je nekakav misteriozni i ezoterični obelisk prekinuo rat, zaveo mir i naterao ih da sarađuju, ili se radi o nečem trećem. Nečem, koliko jednostavnom toliko i genijalnom - o tome da su počeli međusobno da trguju.

Stariji, a i moja neznatost pripada tom krugu, sećaju se Koncepcije opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećaju se, naravno, i viceva kojima se ista ismejavala. Najpoznatiji i najčešći je bio onaj: „Ništa nas ne sme iznenaditi.... sem kiše“.  I starijima, a  i mlađima, poznat je, bez sumnje, i lik Ilije Čvorovića, čoveka koji je ortodoksno i doslovno shvatao svoju ulogu u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja i vlastiti značaj u zaštiti države i njenih građana.

Vidim da nema posebnog bloga posvećenog današnjem/noćašnjem/jutrošnjem epskom US Open finalu. Novak Đoković nas je jako razmazio svojim uspesima, ove godine je igrao sva četri najveća finala i dobio treće, što je svakako jedna od najimpresivnijih sezona u istoriji najkompetetivnijeg individualnog

Kosovo nije Srbija, poručili su nam juče nepristojno plaćeni narodni poslanici, svi osim onih  koji su tu istinu podelili sa građanima mnogo ranije, zbog čega su mnogo ranije poneli etiketu izdajnika. 

Kosovo odavno nije Srbija, priznali su nam, jer isto toliko dugo se bore za njega. I nikada neće prestati da se bore, što znači da već sada znaju da je sve što rade uzaludno.

Kosovo odavno nije mit, ili ep, kako su se juče izražavali. Kosovo je realan život. Na njihovu žalost, i pored tradicionalno dobrih namera, kockarska sreća im nedopustivo dugo okreće leđa,

Ljudska vrsta se vise puta, iznova, redovno, i uvek bez greske uzdigne na visinu zadatka da dokaze da je sposobnost da izneveri samu sebe jedina konzistentna konstanta kojom se brizljivo orijentise tokom svoje evolutivne plovidbe. Za to smo krivi koliko mi sami, toliko i objektivne okolnosti. U stvari, nasa nesposobnost da shvatimo da objektivne okolnosti ne postoje. Postoji samo subjektivna percepcija necega sto se kolokvijalno (i da bi se skratila prica) naziva stvarnost. Ali sta je stvarno stvarnost ne moze se odgovoriti

Prvi put sam živeo u Engleskoj početkom osamdesetih, radio u londonskom ofisu jedne jugoslovenske firme.  Mlad , lep, lepe parice, plaćen stan. Uživanje.

U Englesku sam drugi put otišao da živim  deset godina kasnije, u Aprilu ’92 . Ovaj put je bilo drugačije. Živeo sam u sobici iznajmljenoj od jednog izbeglice. Da pojasnim, izbeglička porodica ( muž, žena, dvoje dece) su dobili stan od Engleza

 Ako je išta u ovom veku bilo u stanju da nam popravlja raspoloženje i leči nacionalni ponos, i stalno nas podseća da možemo biti mnogo bolji nego što se to može zaključiti na osnovu izgleda naše države (a ova s početka XXI veka je još i cveće u odnosu na onu iz poslednje decenije prethodnog veka), to su uspesi naših sportista.

„Када би се, неким случајем, у нашем дневном листy појавио овакав текст:

„АМБАСАДОР- ТОРИЈЕВАЦ који воли свој 'џоб' и ,клан', и следи СЛОГАН своје странке (као некада његови преци, верни ВАЗАЛИ свога краља), господин чију дипломатску КАРИЈЕРУ подржава посебни БУЏЕТ - стоји на балкону свога стана у амбасади (одевен у црно-бело ФЛАНЕЛНО одело, налик ПИНГВИНУ који се шепури) и пије ВИСКИ расејано гледајући низ КЕЈ где поред понтонског моста радници превозе КАРГО од много ТОНА на брод, a огромна амбасадорка, чланица женске ЛИГЕ за мир, сва накићена француском БИЖУТЕРИЈОМ као права КАРИКАТУРА од жене, пијуцка минералну воду и гледа на другу страну, у правцу суседног ТУНЕЛА, и још даље од далеких ДИНА Низоземске..."

онда би одличан зналац европских језика уочио следеће речи келтског порекла које су у наш језик стигле пoсредством следећих европских језика: