Tog 24. marta uopšte nisam morao ni da budem tu, ali pošto je splet okolnosti ipak doveo do toga da budem tu, odlučio sam da to bude na mojoj rodnoj Milji, kada je Leut već mora' potonut, treba' san ka' dobri barba ostat na njemu do kraja. Da će Leut potonuti bilo je jasno od prvog trenutka: ta zastarela oprema, haubice iz perioda kada je Crvena Armija oslobađala Beograd, protiv-vazdušna strategija koja je bila slična onoj kada je moj deda, oficir R., komandovao nad protiv-vazdušnom odbranom Kraljeva i južnom odbranom Srbije, prilikom bombardovanja ranije tokom stoleća, na proleće 58 godina ranije - dakle, strategija osloni se na čulo sluha. Bilo je očigledno da će nas pregaziti Ameri, razmišljao sam, dok sam se šetkao kroz Darkvud i gledao kako Jenea gomila opremu između poslednjeg naselja na mapi Beograda, i nesrećnog kamenoloma pod Straževicom, mesta koje će gađati toliko puta da će gotovo postati fizički čujno tužno izvijanje kamena i setni jek stare Šume pod nasiljem mašina. Predveče toga dana se dogodilo nešto što tokom čitavog perioda odrastanja, ovde u Šumi, nisam doživeo. Sve je utihnulo, apsolutno cela vaseljena. Zavladao je totalni i apsolutni muk, priroda je zamukla, stvorenja, lastavice, gugutke, dživdžani, psi lutalice, zrikavci, sve je apsolutno zaćutalo, izazivajući izrazito nemirnu i teskobnu tišinu, punu iščekivanja što ne donosi ništa dobro. Nedobro koje je oličavalo tuštu neprirodnu i antihumanu narav planetarne vrhuške - apsolut zla i neljudskosti u gaženju ka ostvarenju cilja. Cilj, misteriozni target, nije bilo samo rušenje jedne od poslednjih istočnoevropskih diktatura, cilj je bio nešto drugo, potmulo, iz duboke budućnosti, nešto što totalno nije hajalo za čoveka na zemlji, a pride pritisnuti ljušturom raspomamljene komunističke totalitarnosti koja isto tako hajala nije za čoveka na zemlji, pa čak i dotle ne da je, kritike radi, bila kadra da mu puca u glavu posred uskršnjeg praznovanja svetlosti resurekcije.

Gost autor: Karmen Maskarel

 

 Moji motivi za istraživanje života, a još više rada dr Laze Markovića su dvostruki: privatni i profesionalni. Privatni – jer je dr Marković moj deda, otac moje majke koja je bila njegovo najmlađe dete, a profesionalni jer sam i sama krenula tim putem pre 37 godina diplomirajući na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. 

moje najiskrenije saučešće svim dragim prijateljima, oficirima VS, iskrenim borcima za bolju Srbiju, i posebno dragim kolegama iz saniteta, vojnog vazduhoplovstva, i vazdušnih odbrambenih snaga zemlje Srbije, te duboko saosećanje roditeljima i porodicama koji su ostali bez svojih najbližih. najveća naša tragedija su deca koja nam ginu. neka je svim tim ljudima večna slava i neka počivaju u miru.

 

Golanska Visoravan, Izrael. Ovde, na granici sa Sirijom, dok sa druge strane, na par kilometara od nas besni građanski rat, razmišljam o ustrojstvu srpske vojske. Armiju sam odslužio u sanitetu, između dva rata, bosansko-hrvatskog i kosovskog. O srpskoj vojsci nosim podeljene utiske. Na stranu to što me je kontraobaveštajna služba pratila zbog moje "izraelske veze" - koja se uglavnom svodila na to gde u Tel Avivu može da se pazari gandža, al' dobro; smetalo mi je nešto drugo kod njih.

evo, pošto me već drugi put banovalo kod Druga Dart Vejdera, moram da dovedem ovu praksu u pitanje.

Jedna divna, osećajna, tako ljudska priča! Morala sam da je podelim sa vama. Moj gost je kolega bloger milozvučnog imena violina

I moram da upozorim - ovde će trebati maramice, verujte mi na reč!

Pre 36 godina u Novom Sadu počela gradnja jednog novog naselja, dva velika stambena bloka za početak, livada, puna miševa, žaba, poneki elitni pacov i zalutala belouška, dobili nove stanare. Završetak gradnje blokova označen startom za osvajanje stanova, slično kao na divljem zapadu, kamioni, konjske zaprege, tricikli, sve je to služilo za prenos onoga što će ući u novi satn, gužva na nezavršenim pristupnim putevima, radost I nervoza pomešana željom za, što pre u svoje, mnogima od nas je to bio stan prvenac.

Gledam kako se kao nedisciplinovani spartanci okomljujemo na roditelje koji se dvoume oko vakcinisanja dece - napadamo kao neinhibirane falagne, ali u analizi i planiranju smo više kao pet-do-pet ekipa koja je već trebala da napusti posao nego eto, isprečila se tema gde nekima treba održati lekciju i nije u redu da se odlepimo od kompjutera dok na Internetu neko falšira na tako važnu temu.

Kako starim moja facinacija ljutom i beskompromisnom borbom protiv i najmanjeg "lošeg", pa spremnošću za udruživanjem snaga u toj borbi na prostorima odakle sam i sam maznuo gene koje i dalje i koristim i ljubomorno čuvam, je sve veća.

Malo je čudo prirode koliko mi volimo da se udružimo pa drugima očitamo bukvicu, a tema često nije toliko ni bitna.

Ali dobro, vakcina je bitna tema.

Ja mislim da je vakcina jedna revolucionarna tekovina. Prosto je spasila toliko života i taj fakat je jasan. Samo odatle do promišljenog osvrta na temu vrebaju skoro sve logičke i moralne zamke koliko ih ima.

Da, u pravu je bio advokat Srdja Popović, kada je 2006. godine na tribini o knjizi "Tišina o Aberdarevoj" Zorana Janića, koji je dobio godišnju nagradu NUNS-a "Dušan Bogavac" za novinarsku etiku i hrabrost, rekao da je u toj knjizii ne samo razotkriven mehanizam jednog zločina, nego i genetski kod zločinačke države, njen DNK. 

Popović