Ovo je pismo moje koleginice s posla, Ivane Stevanović. Ona i njena porodica se očajnički bore za zdravlje  mlađeg sina. Pročitajte, pomozite ako možete. Pošto nema puno toga da se doda njenim rečima, zaključaću za komentare.

Hvala vam svima unapred! I pozitivne misli se računaju!

.

Ukoliko već nemate za koga ─ onda je najbolje da glasate za Čiča Glišu!

Ideja takozvanih belih (precrtanih) glasačkih listića poslednjih meseci nesumnjivo postaje ona politička opcija kojoj potencijalno stremi najveći broj glasača u Srbiji. Gotovo da nema nikog ko se neće složiti s činjenicom da aktuelna politička oligarhija ne predstavlja i ne zastupa više nikog i ništa osim samu sebe te da, kao takva, ne zaslužuje poverenje građana. Ono što se, međutim, objektivno nameće kao potencijalni problem jeste to da se ne mali broj građana inače naklonjenih ovoj ideji pita: A šta dobijamo belim/precrtanim glasanjem? Zar neće svakako neko pobediti na izborima? Da li možda treba da zapušimo nos i ipak glasamo za (neko) manje zlo?

Ovo je na izvestan način nastavak i završetak bloga '' Da su danas izbori '' koji je ovde egzistirao  pre više od godinu dana.

Pred prošle izbore bio sam neregistrovani, povremeni čitač sajta i bloga B92, koji se, iako iskusan u poznavanju političara i svih prljavština koji oni mogu da smisle, plašio i zgražavao nad onim što sam u tim kratkim pristupima imao da vidim po blogovima. To je sve prštalo i praštalo da me je ozbiljno obuzimala nelagoda i malo je reći da mi je bilo neprijatno.

               Drago mi je što mogu da ustupim prostor svojoj gošći Kleinemutter.

 

 

               Moje dete je dete sa posebnim potrebama ili dete sa invaliditetom 100% ili hendikepirano dete ili kako god već zovu ovakvu decu, ali moje dete je jedno toplo dete, koje se raduje životu, koje uživa u sadržajima u kojem uživaju i druga tipična deca. Moje dete je moja srećica !

Lela je imala srce veće, toplije i mekše od njene najveće i najlepše pufnaste krofne.

Danas sam je se opet setila, dok sam popodne  na terasi grickala klot bruskete, i zalivala svaki zalogaj popodnevnim nescafe-om s malo mlekca, da podmažem izgrebano grlo. Prolećna dijeta me baca u očaj, alimoraaam...

Gledala sam u to čudo  i grozotu od prepečenog hlebnog testa, i sanjala o onom drugom testu za krofne, mmmmm...onom pufnastom, mekom,  punom vazduha s većim i manjim rupicama, koje je tako majstorski pravila moja Lela.

Od kako sam cula sta ste uradili da nam pomognete sedim i smisljam divan blog kojim bih vam svima zahvalila, ali, u ovom trenutku ne mogu da se setim ni jedne od tako lepo smisljenih recenica.

Malopre su nas, KONACNO prikljucili. Stoga, sad hitam da vas, pre svega, o tome obavestim i da vam jos jednom svima beskrajno zahvalim na pomoci.

Vise o svemu kad ukljucim masinu, operem decu i USISAM kucu!

Ljubimo vas sve i svi vam se od sveg srca zahvaljujemo.

Pozz,

Vasa Mlekac

Isključili su mi struju.

Dok sam jutros otišla po hleb došli su i isključili su je.

Pošto ne uspevam da nađem posao, a nemam odakle da platim, očigledno ću do daljnjeg biti offline.

Stoga, dragi moji i drage moje - bilo je divno družiti se sa vama, ali do daljnjeg, mene ovde neće biti. Osim povremeno, kad me, kao sada neka dobra duša iz komšiluka pusti da privirim u virtuelni svet.

Ako uopšte budem sposobna da odem do komšiluka.

Neopisivo sam tužna i osećam se užasno.

Ljubim vas sve.

Vaša, mlekac.

Okrutnost tzv. liberalnog kapitalizma i gramzivost njegovih najbogatijih aktera doseže nivo psihopatološkog sindroma. Postavlja je logično pitanje: Ako su zlokobni tvorci nehumanih sistema poput fašizma, nacizma i staljinizma bili namerno slepi i gluvi na tuđe patnje i masovne likvidacije običnih ljudi, šta onda zaključiti o autorima liberalnog kapitalizma? Njihova istorijska režija takođe je odgovorna za veliki broj ubijenih osoba, za masovno siromaštvo i nebrojene muke preživljavanja miliona ljudskih bića. I aktuelna ekonomska kriza, koja drma čitav svet od 2008. godine, svedoči o razmerama pohlepe kao bolesti. Delić te epidemije sjajno je prikazao Majkl Mur u svom antologijskom filmu "Kapitalizam: ljubavna priča".

Moja kuća mora da bude živa!

by Aleksandar Bekan Todorović on Wednesday, March 14, 2012 at 2:42am ·

Tudje smrti najlakse se podnose. Uvek sam bezao od tudjih smrti! Realno, najveci strah je kad se uplasis za sebe. A zatim za onog prvog sledeceg do sebe. I tako sve redom. Uglavnom to je dug niz. Onog udaljenog u tom nizu, koji ti se cini beskonacnim, niko se skoro i ne seti. Ali nece ni taj tebe, kad njemu dodje vreme da se uplasi za tebe.