Vratila nam se Princeza sa „samostalnog" dočeka kod drugarice i žali se:
- Mama, oni u ponoć nisu odbrojavali! A kad smo ustali, niko nije pomenuo valcere!

Sreća te je stigla na vreme da odgleda bar drugu polovinu koncerta iz Beča.

I tako sam, nenamerno, morala da dam kraće objašnjenje o porodičnim tradicijama...

Kao i svako ko je odrastao na severnoj hemisferi, u području kontinetalne klime, imala sam jasnu predstavu o godišnjim dobima i praznicima vezanim za njih.

Uskrs pada u proleće, Božić i Nova godina su u zimu, naša porodična slava je u jesen, a moj rođendan u leto.

Prosto i jednostavno.

A onda smo otišli na onu drugu polovinu zemljine kugle.

koji proslavljaju Božić po gregorijanskom kalendaru 

MIR BOŽIJI; HRISTOS SE RODI

 

Izasli su ziro racuni, dinarski i devizni u Inteza Banci.

Dinarske uplate: Banka Inteza - 51-102-0009682/5

Devizne uplate - Banka Inteza - Swift Code DBDBRSBG, IBAN RS 35160513020134647867, na ime Milan Ponjiger, Batutova 21 11120 Beograd Srbija.

Drugari,

Hajde da se potrudimo da ova vest  dopre svude gde je to moguce (Facebook, Twiter ...)

okej, pre svega, izvinjavam se čitaocima što smaram sa ovom temom, ali evo, nekoliko poslednjih dana i pominjanja problematike i očigledno živog, ne čak ni besnog, ali vrlo animiranog repliciranja ljudi, uključujući i ovo poslednje, očekivano arogantno (pogledajte samo poslednji komentar upućen blogerki sonji m) od strane gospodina savetnika predsednika republike i člana predsedništva ds nebojše-ehabiojecooltip krstića;

upućuju sve na to da nam ova tema svima negde okupira misli i opterećuje nas.

 

Ova rečenica malog Milana ljudski me je zabolela i navela da se setim napora koji su činjeni da se procesima  tranzicije, bolnim i surovim, da kakav takav ljudski lik.

 

U jednom od postova, napisao sam da smo u niškoj policiji prvi u Srbiji počeli detaljno evidentiranje i sistematizovanje, samoubistava na tom područiju Srbije. Ideja se pojavila nakon ozbiljnih upozorenja koja su nam stizala iz Kliničkog Centra Niš o povećanom broju ljudi koji su tražili pomoć psihijatara.

Danas je rodjendan Džima Morisona, jel znaš - kaže mi kćerka sedeći na pletenoj fotelji ispod Morisonovog postera u nasoj velikoj kuhinji zakrčenoj njenim torbama, jer je upravo pristigla na par dana u Beograd.

-Danas? - pitam.

-Aha, imao bi  68 godina. Oces da vidis kako su ga nacrtali neki hejteri? Mislim, stvarno nema smisla, zamislili su ga kao namrstenog dedu, zasto nisu mogli da ga zamisle drugačije?

-Zato

iliti, pod radnim naslovom: šta treba da se dogodi pa da arogantni DS-političari dobiju, ponovo, moj glas na predstojećim izborima?

Glavni utisak kada se ulazi u Srbiju iz Evrope, sa Zapada odnosno, bilo kopnom bilo vazduhom, jeste da se ulazi u veoma, veoma siromašnu državu. O tome svedoči duboki, opipljivi mrak koji vlada između Surčina i Beograda, ili teška tmina sa prigušenim, siromašnim uličnim osvetljenjima na tri jedine tačke od granice do prestonice severne provincije: samo oko Subotice, Bačke Topole i Vrbasa. Oko svega drugog gospodari duboka tama, noću, a danju su to tužne, ruševne, posivele, posivele ruine. To je glavni utisak, kada pristižete sa evropskog tla železnicom koja je celim putem kroz kontinent besprekorno stizala i polazila na vreme dok je na 90 siromašnih kilometara srpske teritorije uspela da napibirči 30 minuta kašnjenja?! - utisak Srbije, duboko zagazivše u XXI stoleće.

Pre nego što se upustim u dalju introspekciju, pošto vidim da je u Srbiji omiljeni sport prebacivanje odgovornosti s jedne na drugu stranu a ulazimo u izbornu godinu, želim da moje polazno stanovište bude kristalno jasno - za jedinog i odgovornog krivca za očajno stanje u državi doživljavam i vidim isključivo dežurnu vlast - Demokratsku stranku iz Beograda (sa specifičnim iskrivljenim  urođeno isfoliranim akcentom pri izgovoru poslednje reči ;) ).

Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.

Ne ulazeći u rasprave o (bes)korisnosti Fejsbuka, o njegovim upotrebama i zloupotrebama, ova tehnološka novotarija je pokazala da je u stanju da u mnogome utiče na menjanje društvene svesti u pravcu ispravljanja, ili barem ukazivanja na neke devijantne pojave u našem okruženju.
Da nije bilo Fejsbuka, možda bi i samoubistvo dečaka Alekse