Atentati, kao na Charlie Hebdo, nisu izolovane pojave, već deo šire slike o sudaranju kultura, ali i geopolitičkih interesa u Mediteranu. Borba za prevlast u Mediteranu vodi se hiljadama godina, nova epizoda počinje pred našim očima. Gde je u svemu tome Srbija?

Хоће то тако, свако мало да ослаби млаз из славине. Већ знам шта ми је чинити. Одврнем на крају славине један навој, извадим мрежицу-филтер, олупам оно што се накупило, па сам миран пар недеља. Сваке године заменим целу славину, јер се каменац, тај незаменљиви састојак чесмуше-воде скупља свуда, а не само на филтеру, па се као последица

Gde su granice slobode? Gde su granice slobode izražavanja? Postoje li uopšte? Ko ih određuje? Ta i slična pitanja proistekla su iz pariskog masakra nad 10 zaposlenih u "Šarliju Ebdou". Mada neki misle da se ona uopšte ne smeju postavljati. Misle da ona predstavljaju simboličko "ali", kojim se relativizuje zločin.

Sličan ili gotovo identičan je i stepen političke nezrelosti balkanskih društava i njihovih samoprozvanih demokratskih (građanskih) političkih "elita". Ta nezrelost sameriva je upravo u permanentnom pokušaju transfera (ne)odgovornosti - odnosno stalnim d(j)etinjastim durenjima političara kojima je narod s pravom nezadovoljan.

Bilo da je u pitanju "slučaj" Josipovića, Tadića, ili nekog trećeg.

Baš kao sa Borisom Tadićem i u slučaju Ive Josipovića broj precrtanih/poništenih listića bio je mnogo veći od razlike koju su na izborima ostvarili Nikolić odnosno Kitarevićeva. Tako da su i na izborima u Hrvatskoj prevagu zapravo odn(ij)eli upravo prevareni, razočarani ili nemotivisani birači koji su, budući da se njima i njihovim životima niko ne bavi, i u Hrvatskoj radije izabrali da ostanu kod kuće.

U demokratskim društvima - ili onima koja bi ht(j)ela takvim (p)ostati - građani su uv(ij)ek u pravu. A onda kada su razočarani i nezadovoljni - tada posebno! Nezadovoljstvo građana moralo bi biti crveni signal za ozbiljno preispitivanje i temeljnu rekonstrukciju političke scene. Kako ljudi koji tu politiku vode, tako i ciljeva, političkih programa, i tsl. Međutim, umesto da napokon čujemo ono toliko poželjno i u pristojnim i demokratskim društvima rekao bih jedino logično i normalno: "Gospodo, žao nam je što smo izigrali (izgubili) vaše pov(j)erenje - pokušaćemo do narednih izbora da se popravimo, da vas saslušamo, razumemo, pronađemo nove ljude, osmislimo nove politike", radije se nastoji odgovornost svaliti na (nezadovoljne ili nezainteresovane/nezainteresirane) birače u stilu: gospodo dobili ste ono što ste tražili, plakaćete vi za nama, dabogda propatili još i više no što ste pod nama... Ukratko: Krivi ste što ste nezadovoljni nama, bogom danima!

Događaji u Francuskoj i posledice koje će izazvati , a pogotovo sve ono što smo već pretrpeli, dovoljno ozbiljno govore da se svi trebaju uzrdžavati od  teških reči, pogotovo političari i verski poglavari jer iza teških reči uvek slede fanatici koji onda u ime toga mogu da počine potpuno nerazumna i brutalna teroristička dela.Naš region je zbog svoje multietničke i multinacionalne strukture i veoma ružnih događaja i iskustava iz prošlosti u ozbiljnoj opasnosti kojoj se može suprostaviti samo zajednički. Preduslov za zajedničko delovanje i suprostavljanje svim izazovima je istinsko  pomirenje.

Krajnje je vreme da svi shvate da je pitanje opšteg pomirenja i katarze u interesu svakog naroda i svake države na prostoru biše SFRJ, jer je to pitanje mira, sigurnosti i budućnosti.

Ovih dana povodom Božićnih praznika svi crkveni poglavari od najviših do sveštenika na nivou parohija puni su propovedi o miru i pomirenju, ljubavi, bratstvu, slozi i svega najmiroljubijieg i najradosnijeg , uz krupne reči Bože pomozi. Skoro isto će nam ponoviti u svojoj Ramazanskoj poruci i poglavari Islamske verske zajednice.

Ni političari od predsednika država, vlada, stranačkih prvaka i svih drugih koji su bili u prilici da nešto kažu o ljubavi i pomirenju ništa nisu zaostajali , a čak su bili i decidniji i konkretniji od okoštalih crkvenih poslanica koje se ne menjaju vekovima. Pa bogami i estradne zvezde, javne ličnosti, pa razne tabloidne ličice i likovi sa time se razmetaše.

I šta imamo, ništa osim praznih priča za jednokratnu upotrebu, pa se treba zapitati da li je zaista moguće ,i kako, pomirenje na prostorima bivše SFRJ, pomirenje u smislu da živimo kao ljudi bez mržnje i , naročito, stalnog podgrejavanja svađa, podbadanja, pretnji mržnjom i nekim novim ratovima. Da je malo iskrenosti u tim porukama za jednonedeljnu upotrebu možemo se lako uveriti jer odmah posle toga, a neki i ranije, počnu sa trovanjem naroda izjavama koje su potpune suprotne.

Za pomirenje je neophodna volja ,iskrenost i hrabrost, a dobra instrukcija svima mogle biti reči prof. Jerotića i pismo Adenauera bonskom županu 1946.godine. (evo original)

Profesor  Jerotić , je još 1999.godine , između ostalog ,rekao :“ Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom,nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. ... Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi, a posle toga – ne svetiti se, niti dozvoliti u sebi mesta anarhičnoj obesti. Samo u tome slučaju istina će delovati katarzično”.

To važi za sve narode na ovom prostoru pa neka svako umesto  reči “srpski narod” stavi ime svog naroda  i

Zaista, koji je problem zemalja zapadne Evrope i severne Amerike sa islamom? I koji je problem koji islamski ekstremisti imaju sa najnaprednijim društvima Evrope i Amerike?

Zašto evo vec decenijama nema mira, zašto su islamski ekstremisti i teroristi izveli onolike terorističke akcije po SAD i zapadnoj Evropi, akcije koje su iza sebe ostavile hiljade mrtvih? 

Zašto su države NATO saveza u borbi protiv islamskih terorista bile tako ekspeditivne da rasture i temeljno unište cele države od Avganistana, preko Iraka pa sve do Sirije?

Stvarno ne znam, ali evo jedne paradigmatske današnje vesti, koja daje dobar deo odgovora: 

Radikalni muslimanski sveštenik Abu Hamza al-Masri osuđen je na doživotnu kaznu zatvora zbog podržavanja terorizma, javlja BBC.

Dana 2. decembra 1956. godine, sa jahte Granma se na Kubu iskrcalo 82 prognanih revolucionara, članova levičarskog Pokreta 26. jul.

Među njima su najbitniji bili Ernesto Če Gevara i Fidel Kastro.

U sledećih nekiliko dana, posle krvavih borbi i sukoba sa vojskom generala Batiste, zvaničnom vojskom tadašnje Republike Kube, revolucionara je ostalo samo 22.

Tih 22 revolucionara je trebalo da nastavi revoluciju sa 2 (dve) preostale puške.

Revolucija se završila njihovom pobedom i preuzimanjem vlasti  - 8. januara 1959.

Većinu stvari u međunarodnim odnosima nije lako predvideti, ali postoje trendovi čiji se ishod već danas može prepoznati. Sa sigurnošću tako možemo tvrditi da će Turska u neposrednoj budućnost vanredno jačati i da će njen uticaj na Balkanu biti sve vidljiviji, već od 2015. godine.