Sve dok moj otac u 84. godini nije odlučio da se oženi, baš i nisam nešto razmišljala zašto se sve ljudi odlučuju na bračnu zajednicu. Valjda sam podrazumevala ono, voliš nekog toliko, da ne možeš bez njega. Dakle, emocije i teška privlačnost. Pa tek ako stvar krene naopako, onda se uključuje racio, odnosno razumna objašnjavanja sebi i okolini, zašto je bračna zajednica pukla i više ne valja.

Možda ne treba zanemariti ni onaj kliše, da ako u razloge emotivne prirode petljaš i racionalne, zdravorazumske, onda je to kalkulisanje. A jedan od ključnih ljubavnih stereotipa kaže da kalkulisanje nije u redu. To što posle mogu da izleću žabe i kokodili, nema veze. Kalkulacija ima negativnu konotaciju, pa bog. Čak i onaj ko je radi, gleda to da obavi u tišini introspekcije, a ako se zezne i lane, gleda da kalkulisanje zabašuri, jer stereotip kaže da ko kalkuliše ne voli dovoljno, da u ljubavi nema mesta računu.

Ironijom istorijske sudbine, ove nedelje u senci halabuke povodom filma Anđeline Džoli, jedne umetničke intepretacije, dogodila se jedna stvarna, dokumentarna drama.

Ove nedelje, dok su se mediji bavili jednom umetničkom fikcijom, na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu svedočio je Momir Nikolić. Ne lik iz filma, već bivši oficir Vojske Republike Srpske.

Ove nedelje njegove reči izgovorene pred sudom za ratne zločine nisu iz nekog filmskog scenarija, već stvarne. I tragične.

 

Svrbi me da pišem novi blog. Imam samo jedan problem: o čemu pisati?

Nije da nemam tema ni inspiracije. Naprotiv. Imam nekoliko ideja, neke se motaju po glavi duže, neke kraće. Ili nemam vremena, ili nemam volje, ili mi se baš o tome tog dana ne piše... Ali se neke teme za blog stalno motaju po glavi i vraćaju. I rešim sad da nešto napišem - al' koju prvu odabrati?

Zato sam rešio da stavim temu svog narednog bloga na glasanje.

Reč "bojkot" engleskog je porekla, a sam izraz potiče od imena upravnika jednog velikog poseda u Irskoj, izvesnog Džemsa Bojkota, protiv koga je irska Zemaljska liga 1880. godine organizovala specijalan oblik borbe putem ignorisanja i upropastila ga.

Ako je istorija učiteljica života, a jeste, irski primer je veoma poučan 132 godina kasnije i za građanke i građane Srbije. Primer bojkota najbolje se može uporediti sa ofsajdom u fudbalu: protivnički igrač se pomoću tzv. ofsajd zamke nađe u nedozvoljenom položaju, i od njegovog gola nema ništa.

Taman sam se navikao na činjenicu da kradu. I stvarno sam bez puno nerviranja prihvatio da čak ni glavni putevi ne mogu da se očiste zato što su spiskali sve pare iz opštinskog budžeta, pa za čišćenje snega nije ostalo ništa. A i glupi sneg, nije mogao da sečaka jedno šest meseci, dok se ne skupe pare. U stvari, bolje što nije, ko bi čistio toliki sneg po avgustovskoj vrućini.

Nakon neuspelih antimiloševićevskih demonstracija 9. marta 1991. novokomponovani vođa je uz podršku „prodanih novinarskih duša" krenuo u obračun sa novinarima. Svima onima koji su ODBIJALI da svoj rad, znanje i talenat stave u službu ratne propagande, čiji su epilog bili monstruozni ratni zločini.
Glavni Miloševićev plen bila je Radiotelevizija Srbije. Najpre je 31. jula 1991. godine Skupština Srbije po hitnom postupku usvojila Zakon o Radioteleviziji Srbije. Tri ranija centra - u Beogradu, Novom Sadu i Prištini, uključujući i mrežu lokalnih RTV stanica, stavljeni su pod jedinstvenu kontrolu.

Vaspitavani smo opštim moralnim načelima:
Kada smo mi bili mali, roditelji, profesori, komšije, prijatelji i kumovi bili su osobe vredne poštovanja i ugleda. Što su bili bliži ili stariji, utoliko su takva naša osećanja bila jača. Bilo je  nevaspitano suprotstavljati se starijima, učiteljima ili nadređenima.
OSEĆALI SMO ISKRENO POŠTOVANJE.
Imali smo poverenja u starije, jer su bili roditelji, majke, ili rodbina sve dece.

Danas smo  tužni zbog svega onoga što smo izgubili, zbog onoga što će plašiti naše unuke jednog dana.

Tekst "Germanofobija ponovo vlada Evropom" na sajtu B92 me je povukao na čitanje bombastičnim naslovom. A ni podnaslov ne zaostaje: "Snaga Nemačke izaziva strah u Evropi". U nastavku još piše da je to "činjenica".

I šta sam pročitala u prilog "činjenici" da "Kontinent ponovo zazire"? Kako su to Novosti potkrepile, a B92 preneo (kao i još 620 mesta na Internetu, čiji se broj iz sekudne u sekundu povećava)?

Objašnjavanje "straha od dominacije" otvara se pominjanjem grčkog lista "Ta nea", koji je objavio karikaturu kancelarke Angele Merkel "koja upravlja Grčkom kao marionetom", pod naslovom "Najn! Najn! Najn!"  (reakcija na kontrolisanje grčkog budžeta).

AleXandar Lambros

Pojam „dve Srbije" mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije" mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.