Sjedinjene Americke Drzave  su jedna od retkih zemalja koje ne slave 1 maj kao medjunarodni praznik rada iako se isti proslavlja kao sjecanje na radnicke demonstracije u Cikagu u suton 19vijeka. Demonstracije su se zavrsile prilicno krvavo .  Amerika se isto tako ne zeli mnogo sjecati neslavnog sudjenja sindikalistima koji, iako bez jasnih dokaza, su osudjeni na smrt javnim vjesanjem.

Prvi maj ne slavim ni ja. Ne zato  sto sam poslije deset godina u Americi postao antikomunista il nesto slicno, vec zato sto  je jedan prvi maj   u mom zivotu zauvijek ostavio trag  dovoljan

U sredu 7. novembra ustao sam vrlo kasno. Dok sam išao Nevskim prospektom top sa Petropavlovske tvrđave oglasio je podne. Dan je bio turoban i hladan. Pred zatvorenim vratima Državne banke stajalo je nekoliko vojnika sa bajinetima na pušci.

"Kojoj strani pripadate?" upitao sam "Vladinoj?"

"Nema više vlade", odgovori jedan smejući se, "hvala bogu". To je bilo sve što sam mogao da saznam od njega. ..

Tramvaju su jurili Nevskim prospektom, a na njima su svud okolo visili ljudi, žene i dečaci. Radnje su bile otvorene, a svet na ulici bio je mirniji nego dan ranije..."

Džon Rid - Deset dana koji su potresli svet

Milja Marin, djevojačko Toroman je bila jugoslovenska partizanka, poznata po svom portretu „Kozarčanka“ koji je napravio Žorž Skrigin. Milja Toroman je bila bolničarka u 11. kozaračkoj brigadi. Fotografija Žorža Skrigina je nastala u Knežpolju 1943. godine.

Imala je samo 17 godina, ali u intervju iz 2007 rekla je da pamti trenutak kada je nastala legendarna fotografija.

`Bilo je

"Uzalud je bilo ista ciniti i govoriti te veceri, ludje od drugih. U ponoc otici ce ove djevojke pod vodenice i gole se kupati na vodenoj maji sto je rasipa vodenicni tocak, i sejtani, sto tad ustaju sa svojih legala, rutavim sapama pljeskace ih po vlaznim butinama, sjajnim od mjesecine."

Pogrešna slika o nekome ili nečemu najčešće se stiče iz površnosti ili spletom nesrećnih okolnosti. Lično o ovoj kategoriji unesrećenih ljudi nisam razmišljao više nego o bilo kojoj drugoj vrsti nevoljnika. Moram da priznam da mi je na nekom nižem nivou svesti uvek bila jača slika bahatih, ćelavih ili masnih i bradatih kreatura koji su divljali dvedesetih, kolima sa VU i BM registracijma i istih takvih kontroverznih bizmismena iz ratom zahvaćenih krajeva, od nevoljnika koji su ostali bez nekog svog ili krova nad glavom. Razumevanju izbeglica od strane „nas domaćih" svakako

Tog 24. marta uopšte nisam morao ni da budem tu, ali pošto je splet okolnosti ipak doveo do toga da budem tu, odlučio sam da to bude na mojoj rodnoj Milji, kada je Leut već mora' potonut, treba' san ka' dobri barba ostat na njemu do kraja. Da će Leut potonuti bilo je jasno od prvog trenutka: ta zastarela oprema, haubice iz perioda kada je Crvena Armija oslobađala Beograd, protiv-vazdušna strategija koja je bila slična onoj kada je moj deda, oficir R., komandovao nad protiv-vazdušnom odbranom Kraljeva i južnom odbranom Srbije, prilikom bombardovanja ranije tokom stoleća, na proleće 58 godina ranije - dakle, strategija osloni se na čulo sluha. Bilo je očigledno da će nas pregaziti Ameri, razmišljao sam, dok sam se šetkao kroz Darkvud i gledao kako Jenea gomila opremu između poslednjeg naselja na mapi Beograda, i nesrećnog kamenoloma pod Straževicom, mesta koje će gađati toliko puta da će gotovo postati fizički čujno tužno izvijanje kamena i setni jek stare Šume pod nasiljem mašina. Predveče toga dana se dogodilo nešto što tokom čitavog perioda odrastanja, ovde u Šumi, nisam doživeo. Sve je utihnulo, apsolutno cela vaseljena. Zavladao je totalni i apsolutni muk, priroda je zamukla, stvorenja, lastavice, gugutke, dživdžani, psi lutalice, zrikavci, sve je apsolutno zaćutalo, izazivajući izrazito nemirnu i teskobnu tišinu, punu iščekivanja što ne donosi ništa dobro. Nedobro koje je oličavalo tuštu neprirodnu i antihumanu narav planetarne vrhuške - apsolut zla i neljudskosti u gaženju ka ostvarenju cilja. Cilj, misteriozni target, nije bilo samo rušenje jedne od poslednjih istočnoevropskih diktatura, cilj je bio nešto drugo, potmulo, iz duboke budućnosti, nešto što totalno nije hajalo za čoveka na zemlji, a pride pritisnuti ljušturom raspomamljene komunističke totalitarnosti koja isto tako hajala nije za čoveka na zemlji, pa čak i dotle ne da je, kritike radi, bila kadra da mu puca u glavu posred uskršnjeg praznovanja svetlosti resurekcije.

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

данас је малтежанима, Public Holiday - ST. PAUL'S SHIPWRECK те се  наравно и неради, јеееее, па им се потом питању ими foreigner- и придружисмо у празновању . црквена звона заглушују валетом док се процесија са статуом Светца  шета градским сокацима,