5. oktobra 2004. u krugu kasarne Vojske Srbije na Topčideru ubijeni su vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Država do danas još uvek nije pronašla i kaznila izvršioce ovog "samoubistva".

Ма докле ће, бре, више да нас замлаћују када сви врло добро знамо да је чика Добрица, с дубоким презрењем дакако, уствари одбио да прими Нобела - па су онда ови, како се не би сасвим обрукали, брже-боље, наврат-нанос нашли овог несретног Транстремера! 

Stigla je nova cifra!

Aleksandar Todorovic Bekan

i ovdašnja, tada pretežno komunistička, ekipa je takođe bila zauzeta proslavama i proglašenjima. 29. novembra 1947. u sedištu UN u njujorku izglasana je rezolucija kojom je omogućeno izraelu da uspostavi državnost. kao posledica strašne humanitarne krize koja je u to doba zadesila evropske jevreje, i umešnošću jevrejskog lobija, prevashodno u americi, izdejstvovana je 33:13 odluka o podeli tadašnje britanske palestine, sa deset uzdržanih - među kojima je bila i titova jugoslavija.

uzdržanost druga tita, starog sir olivera, nije međutim sprečila jugoslovenskog vođu da doturi izraelcima oružje, kupljeno u čehoslovačkoj, i zatim protureno vozovima do beograda i šibenika, i potom brodom do obala nove države na mediteranu, poplavljene tada u ratni sukob.

 Драгана Ћорић, предсеедница УГ Родитељ НОВИ САД

То није било моје, твоје нити дете наших пријатеља. Добро, је, хвала Богу, одахнеш. Али је опет било НЕЧИЈЕ дете. Нечије дете које није знало како да изађе на крај са насиљем својих вршњака. Нечије дете које је постало предмет у неком порнографском снимку. Можда је оно, верујући да се ништа неће лоше десити дало своју сагласност. Можда су родитељи тог детета дали сагласност.А можда сагласности није ни било. Него само сурово прекидање детињства.Сурово прекидање живота и илузије о свету, каквим га познајемо из бајки и других прича које смо и ми сами добијали као деца пред спавање.Нечије дете, које је завршило на „штајги“, које продаје себе, своју душу и тело, тражећи помоћ, тражећи љубав, коју није добило, или је није добило у довољној количини. Питаћете, која је то довољна количина љубави  и пажње,коју треба показати детету да би оно било задовољно и срећно? Она се, напомињемо, не мери новцем. И никада немојте мерити своју љубав и пажњу према детету поклонима. Већ мерите моментима у којима сте заједно радили оно што то дете воли, мерите оним заједничким успоменама које ће дете , са вама у главној улози, носити у свом срцу и глави целог живота. И чините добро, и свом , и мом и детету ваших пријатеља. Јер само тако можете и ви и ми да одахнемо и будемо мирни.

gost autor:  mr Dragana Ćorić

 I smerna i aktivna i nalik na hobotnicu jer radi hiljadu poslova i ponekad besna i tužna i očajna i nervozna i majka i drugarica i ćerka i sestra i tetka i bratanica i komšinica i koleginica i daleka rođaka samo ne više sa sela nego iz neke od zemalja u EU...uvek i u svakom slučaju, bez obzira koju društvenu ulogu da igra, ona je uvek, na kraju svakog svog dana - samo ŽENA.

Da li znate ko su Minerva Argentina, Patria Mercedes i Marija Tereza? Nisu glumile ni u jednoj od poznatih telenovela, sem u onoj-životnoj.

Ovo je priča o njima. Možda je nekome ostala nepoznata.

Данас је кулминација вишенедељне полемике око (непотребне?) сече дрвореда платана у Булевару револуције. Сеча је кренула док полемика још увек није почела ни да се заокружује у свој теми. Две стране су још увек мање више укопане у рововима својих почетних позиција, без праве комуникације. Питања која су за сада постављена су врло интересентна: да ли су платани болесни, ако јесу у ком броју, ако јесу да ли се могу лечити или се морају сећи, ако је сеча неопходна да ли се морају сећи баш сва стабла, имајући у виду да се истовремено са сечом (конциденција, искоришћена прилика, изговор или узрок?) врши и реконструкција Булевара да ли ће приоритет у постављању нове инфраструктуре имати дрворед, паркинг простор или комуникациона, водоводна и саобраћајна инфраструктура...???

Dame i gospodo, braćo i sestre, drugarice i drugovi. 

als 

Mučio sam se noćas pokušavajući da nekako u tekst bloga uobličim ovu petooktobarsku smešu osećanja. Mučio se i odustao. Lete misli na hiljadu strana, svaki je segment naše današnjice za poseban blog.  A nikako da te misli slože u nešto jasno i konzistentno. 

I onda vidim da, kao i obično, život to sklopi i sačini baš kako treba. Dakle, evo priče o bagatelisanju slobode, sirenskom zovu demagogije, prednostima uravnilovke nad tržištem. O precenjenostii demokratije koja se ne maže na hleb. 

O tome kako zmija grize svoj rep.

Noć je. Mali, zabačeni krajolik u Srbiji. Brda. Daleko smo od naselja... Sedimo tu, napolju, na vidikovcu, uz vatricu, na drvenim tronoškama, umotani u gunjeve, i pijuckamo šljivovicu. Blaga je, ali greje. Isprva smo stalno zurili u nebo, iščekujući moguću iskru, predznak, ili šta već. A onda smo krenuli u razgovoranciju, šta će biti ako stvarno bude. Rakijica i džaranje vatre postadoše nam zanimljiviji. Najposle, sa priče o smaku sveta sasvim okretosmo na priču o načinu pečenja i kvalitetu rakije koja se caklila u malim staklenim čašama. Ipak, nije da ne bacamo pogled u nebo, koje se na momente čini nekako izmenjeno. Hoćemo li dovoljno trezveni dočekati jutro, pa podne...?  I, kad smak sveta prođe, samo da ne bude mamurluka: po tome ćemo znati kakva je rakijica.

 .  .  .  

Smak sveta je koristan, makar u pogledu toga što već sama pomisao o njemu kao pojavi nagoni na ona uglavnom potisnuta pitanja o konačnom i beskonačnom, o smislu i besmislu, o svemu što bi se moglo nalaziti s one strane naše saznatljivosti.

Inače, kako javljaju mediji, smak sveta neki su već preživeli. U ovom trenutku, recimo, Novi Zeland je već nekoliko sati izvan „zone opasnosti“. Mada, to može da bude samo povod za neoprezno opuštanje, Jer, ima i ova vest, gde se kaže da smak sveta počinje u sedam ujutro (dakle, par sati nakon postavljanja ovog teksta).