Lepe vesti iz izraela, nisu još uvek zvanične, ali evo,

 

centarlevi blok ima 58-60 mandata, spram 62-60 mandata desnoekstremnodesnog bloka.

 

Ja osećam olakšanje iz više razloga.

Danas, 17. januara 2013. navršava se 25 godina od mamine smrti. Milenija Milisavljević Mladenović je umrla u 67. godini. Čitava 1988. bila je u znaku odlazaka dragih bića. Tata je umro 10 meseci kasnije. Njihova ljubav, kao i smrt iste godine, pripadaju uzvišenim tajnama zbog kojih je život i tužan i lep.

Svetiljke...

Skrenuli smo s glavnog puta

i pošli niz Studentsku ulicu.

Studentima je mesto na ulici, zar ne?

Aktuelna, vikend raprava u srpskom parlamentu o, verovali ili ne, 11. kosovskoj rezoluciji, cinična je potvrda genijalne opaske Bernarda Šoa da je "demokratija proces koji nam garantuje da se nama neće vladati bolje nego što to zaslužujemo."

Šta nam pokazuje kolektivna parlamentarna "pamet", povrđena danas u Narodnoj skupštini povodom "kosovskog čvora"? Najpre, da je i dalje to zapravo čvor na omči budućnosti Srbije. Zatim, da je ta famozna platforma postala odskočna daska za novu predizbornu kampanju, a ne akt državničke, racionalne politike. I najzad, da ovdašnja politička "elita" i dalje kaska od danas do sutra, nesigurna i u sebe, i u izborno telo, i u međunarodnu zajednicu.

Oko podne na Terazijama ide mečka, sasvim bunovna i pita koji je datum, kažem koji je a ona gunđa sebi u bradu ... opet ste nešto zeznuli po planeti jer je mnogo toplo i gde je onaj sneg pa da spavam kako je red odvajkada a ja mucam da pojma nemam i onda ona odmahne šapom i ode niz Balkansku ...

Zatekoh se jutros u apoteci kod železničke stanice da kupim aspirin a onda uđe ona mečka, još bunovnija nego juče, tetura neispavana i traži neke pilulice za spavanje, mumla kroz zube da joj je zimski san neophodan na ovoj zeznutoj planeti, daju joj ali ona nema da plati, dam sitnu kintu za te pilule, uze ih, proguta iz mesta i ode uz Balkansku ...

Posle je nisam više video, ako je sretnete nađite joj se pri ruci ... sugrađaninu uvek treba pomoći .... 

Pišem u zoru nove epohe. Možda ste pomislili da smaka sveta nije bilo. Varate se! Prespavali smo ga. I sada smo se probudili mudriji za svih 5125 godina Majanskog kalendara. Otvorili smo oči svesni da smo Planetu doveli do uništenja. Zagađenjem, uništenjem šuma, ratovima, silom bogatih nad siromašnima i veštački stvorenim bolestima. Grabežom za materijalnim.

Noć je. Mali, zabačeni krajolik u Srbiji. Brda. Daleko smo od naselja... Sedimo tu, napolju, na vidikovcu, uz vatricu, na drvenim tronoškama, umotani u gunjeve, i pijuckamo šljivovicu. Blaga je, ali greje. Isprva smo stalno zurili u nebo, iščekujući moguću iskru, predznak, ili šta već. A onda smo krenuli u razgovoranciju, šta će biti ako stvarno bude. Rakijica i džaranje vatre postadoše nam zanimljiviji. Najposle, sa priče o smaku sveta sasvim okretosmo na priču o načinu pečenja i kvalitetu rakije koja se caklila u malim staklenim čašama. Ipak, nije da ne bacamo pogled u nebo, koje se na momente čini nekako izmenjeno. Hoćemo li dovoljno trezveni dočekati jutro, pa podne...?  I, kad smak sveta prođe, samo da ne bude mamurluka: po tome ćemo znati kakva je rakijica.

 .  .  .  

Smak sveta je koristan, makar u pogledu toga što već sama pomisao o njemu kao pojavi nagoni na ona uglavnom potisnuta pitanja o konačnom i beskonačnom, o smislu i besmislu, o svemu što bi se moglo nalaziti s one strane naše saznatljivosti.

Inače, kako javljaju mediji, smak sveta neki su već preživeli. U ovom trenutku, recimo, Novi Zeland je već nekoliko sati izvan „zone opasnosti“. Mada, to može da bude samo povod za neoprezno opuštanje, Jer, ima i ova vest, gde se kaže da smak sveta počinje u sedam ujutro (dakle, par sati nakon postavljanja ovog teksta).

 Najzad! Budim se jutros, žena moja po Pavlovškolskom refleksu budna već od šest, šest i trideset, pije kafu u krevetu: Pogledaj kroz prozor, ako ga vetar već nije oduvao... Ustajem: Nije valjda? Gledam kroz prozor, beli se sve dokle mi pogled dopire. Uraaaaa, proderem se, jedva sam ga dočekao! Ovo moje dranje i izjava ako ne zvuče šuplje i lažno, zvuče u najmanju ruku, ravnodušno. I to samo kao početak. Psovke i bogoradanja sleduju tokom dana, što naglas, što mrmljajući sebi u bradu, što duboko u meni, u najtanijem delu moje persone.

Pre tačno 21 godinu Crvena Zvezda je u Tokiju, pobedivši čileanski Kolo Kolo sa 3:0, postala nezvanični prvak sveta u klupskom fudbalu.

Iz današnje perspektive to deluje skoro neverovatno. Ipak, zaista se desilo. Sjajna generacija.

U Sloveniji se danas slavi Dan Rudolfa Majstra, slovenačkog generala kog ni jedna vlast volela nije zbog njegovih ljubavi. O njemu se malo priča, a i kad se priča bolje da se ćuti. Danas će na njegove spomenike biti stavljeni venci. Ali, ni jedan cvetić neće biti stavljen na grobove srpskih vojnika koji su poginuli za tuđu zemlju i tuđu slobodu, i to kada je Prvi svetski rat već završen. Na molbu i poziv generala Rudlofa Majstra. Ne samo da su zaboravljeni, nego su namerno zaboravljeni i namerno se prećutkuju. Ni u jednom članku koji danas bude u slovenačkim medijima objavljen, niko ih neće pomenuti. Ni jednom jedinom rečju. Neće ih pomenuti, niti ih se setiti ni Srbija.

Za njih zaboravljene, u njihovu slavu, danas ponavljam blog o slovenačkom generalu, Rudolfu Majstru. Onom koji je voleo Srbe...

 

 I niko nije ni pitao odakle ti mladići idu,

Ko sada za njima u strahu plače

I niko nije ni pitao hoće li se oni ikada

Vratiti pod voljene krovove domaće.

 

Ko bi rekao da je prošlo već sedamnaest godina! Prestao rat, počeo mir. Da li bi to zaista bila primerena definicija?