Foto: Mira Zdjelar

Tramvaj se lagano probijao kroz saobraćaj pogoršan dosadnom popodnevnom kišom. College Street verovatno nije ni najlepša ni najružnija ulica u Torontu. Polazi od centralne žile kucavice, Yonge Street, koja deli grad na zapadni i istočni deo, i ide ka zapadu, prolazeći prvo kroz zonu oblakodera na Bay Streetu, zatim bolnički kvart prema University Avenue, i dalje, uz rub pijace Kensigton i prodavnice sa jeftinom elektronikom, prema dvospratnicama i trospratnicama Male Italije (Little Italy), sa sve restoranima, kafanama, vinskim barovima, prodavničicama hrane i ostalom pratećom mešavinom trgovine i stambenih kuća. Posle toga ima sve manje trgovine, a sve više za torontske pojmove relativno skromnih kuća, dok se College Street ne ukrsti sa Dundas Street West i tako konačno nestane na svojoj krajnjoj zapadnoj tački. Ceo taj put tramvaj pređe za petnaest do dvadeset minuta; na kiši tog dana možda mu je trebalo i više od dvadeset.

Oblaci su se, nošeni jedva osetnim vetrom, gomilali iznad doline koja je ostajala u senci. Međutim, kada je čovek u sedištu oseća se i najblaži maestral. Drvored pred biciklistom razdvajao je poslednje dve njive na samom početku uspona na brdo. Između dva reda stabala nalazio se asfaltni put. Nekoliko kilometara unazad, na jednoj mrtvoj krivini, odvajao se od glavnog druma, a ovde, pred sam ulazak u šumu, prestajao je i nastavljao se u zemljani. Oštra kamena kosina probijala se iz guste šume listopadnih stabala. Nedostupni vrh te stene štrčao je u visinu, kao kakav đavolji rog, spreman da probode i samo nebo, ako mu se dovoljno približi.

Ja, ja sam se rodio sam. Ja sam bogom dan. Ja jašem jarazrenog jaka. Ja jaučem u sebi samom. Jače. Ja javno jaučem kao kuče. Ja sam ja. Ja sam sam. Ja sam mogu samo sam. Ja sam sanjam, niko mi ne pomaže. Ja samostalno mogu samouslugu da uslužim. Jao, posetim. Ja sam sam sebi gazda i jatak. Jasno vam je, javašluk ne trpim. Jarko sunce ogreje sve prisutne u mojoj rupi.

8. avgust 2008. | Izvor: B92

Zvezda u petak dobija novu upravu

Kako nezvanično saznaje B92 u petak će biti saopšteno novo rukovodstvo košarkaškog kluba Crvena zvezda

Zbogom (hvala bogu)

Predsednik: Mirko Petrović
Direktor: Igor Žeželj

I ništa Milanko zadugo ne odluči.  Uto dođe vreme da opet s Aleskom na put krene i Jelena opet sama ostade. Zove je Ljubica da joj se u kući pridruži, bar noću sama da ne bude. Ma kakvi, ni da čuje Jelena neće. Zainatila se da neće nikom pomoć moliti, a i navikla na mir Milankove kuće, a kod Ljubice vazda neka gužva i galama. I skolila je neka malaksalost, otkad je otežala, mogla bi po ceo dan u krevetu provesti. Zna da ne valja, da joj dete lenjo ne bude, pa se od sna brani tkanjem i neke poslove po avliji izmišlja, a kad je baš savlada – spusti se na onaj jedini

Nisam fanatičan ljubitelj sporta, ali hokej na ledu mi je ljubav neprebolna. Ovaj blog nije o hokeju konkretno, mada obećavam ubrzo i jedan tekstić o tome.

Milan Lučić, je jedan od najboljih napadača u NHL . Da priča bude lepša, ovaj dvadesetčetvorogodišnjak srpskog porekla, rođen u Vankuveru, već nekoliko sezona spada u red vrhunskih i cenjenih igrača što je za hokej na ledu dosta neuobičajeno rano. Ove godine, njegov klub Boston Bruins osvojio je Stenli kup, odnosno, postali su šampioni NHL lige a Milan Lučić je odigrao zapaženu ulogu u trijumfu svoje ekipe.

Jelena ućutka molitvu u sebi, da oslušne čuje li se šta pred kućom. Tišina. „Ode li, ne bilo ga. Možda se pred kućom pritajio?“ Ne sme iz onog zaklona da izviri, pa reši da čeka dok se neko od Ljubičine čeljadi ne pojavi i hrabreći se tiho ponavlja: „Naić’ će neko, sigurno će neko doći. Ne more baksuz do vijeka pred kućom oklevati."Ko zna kol'ko je vremena drhtuljila, od straha i  hladnoće što joj se kroz  kroz mokru odoru uz noge pripila, pa se tiho pridiže i načini par koraka, kad je novi bol presavi. „Rano je, nije još trebalo da počne“.

put oko sveta

           Mogao je svuda da putuje, imao je crveni pasoš, knjižicu sveta. Bio je u svojim najboljim godinama, dok je ona bila u svojim najboljim godinama. Rođen na severu pred kraj rata, u krilu Karavanki, planinskih vila, brzo preseljen. Fotografije, štos crno bledih, pamte umesto njega, detinjstvo, najdraže jezero, gore zamišljeno.