''Kako devojčice bole''

U jednom davnašnjem razgovoru sa nesuđenim pravoslavnim sveštenikom sam naučio određeni način za dolaženje do spoznaje kroz komunikaciju. Naime, prvo istreseš sve premise, onda ih sam u konverzaciji dovedeš u pitanje, tako obnažene i razotkrivene skupiš u povezanu i ne nužno logičnu celinu, pretreseš i na kraju usvojiš ili odbaciš kao prosečnu nultu hipotezu (time eventualno promeniš status sagovornika u nesuđeno ovo ili ono). Kako pisanje smatram vidom komunikacije/introspekcije, a trenutno sam malko pogubljen, probaću starim metodom da se dovedem u red. Kaže ovako, imam skoro tri banke (nemoj raspričati), u vojsci sam (izmenjeno stanje svesti), konačno sam na putu da privedem kraju sređivanje elementarnih temelja za dalje u životu (studiram hiljadu godina, ali se kraj konačno vidi), nisam pripravnik na polju muško ženskih odnosa i imam relativno isplaniranu budućnost na tom polju (još samo da se rešim problema do kojeg polako dolazim). Da i poslednja premisa, pojavila se devojka koja, joj.

Operativna definicija joj:

-         Apsolutno i beznadežno sam fasciniran dotičnom

-         Doslovno mi se tresu noge kada komuniciram sa njom

-         Dosada sam iskoristio verovatno svaku priliku da zeznem nešto u našem odnosu

-         Postoji fluorescentna i prilično burna hemijska reakcija između nas

-         Ona je praktično obećana najnovijem predmetu skoro svih mojih negativnih emocija

Postavka problema:

A šta činit moja ti?

U ranijim osvrtima na pitanje biti ili ne došao sam do zaključka da nisam dovoljno čovek da proživim Kiplingovo neodređeno pitanje. Ne vredi sine moj, ne uspevam da pustim da Ona prokorača kroz stvarnost i ostavi je nedovršenom. Po cenu ruiniranja dobre reputacije da bi se na mestu iste podigao zavod za blago psihotične progonitelje pokušao sam svašta. Mislim da nije upalilo. Dođavola (inače, uveren sam da se piše odvojeno) počeo sam upravo i da kukam. Taman ja nađem negde zatrpane životne norme koje su me pošteno vodile ranije, očistim ih od blata i instaliram natrag u sebe, ona se javi, nespretno prizna postojanje petog agregatnog stanja, tam tam ispuni vreme i prostor, ja krenem da hodam na rukama pravac nje, kada mi objasni kako to ne bi islo, ne treba ni zapocinjeti iz zaista opravdanih i razumnih razloga, ruke klecnu i ja završim na terapiji plej listama koje prepisuju uz duga pića i zatamnjene sobe.

Konkluzija:

Zaključak je uspeo da ostane nedorečen, uz napomenu da sam zvanično povileneo za nekim.