Korporativni situacionizam ili izazovi budućih podzemlja

Volela bih da mi se ne dopadaju jedne najke. Ali, baš mi se sviđaju. Baš su neobične. Kao, karirane su, skroz kul. Malo su kao retro, duboke su, a gornji deo iznad članka može da se podigne skroz, a može i da se izvrne, a postava je  isto super, neki sitni cvetovi, kao od posteljine, ludački. To je moja savršena patika. Smatram je jedinstvenom i smelom. Sve boje na njima plus najk znak su takve da se u teoriji ne bi slagale. Transformabilne su, savršene, shvatam ih lično, uzimam za ozbiljno i liče na individualnost.

Najk je korporativni gigant. Neka deca iz Azije šiju za Najk ceo dan, za male pare. Kako smo onda Najk i ja uspeli da se tako dobro iskomuniciramo?

Evo mogućeg scenarija.

Posle studentskih protesta 1968. se vizuelni jezik Situacionističke internacionale prolio na ulice, omasovio i postao prateći alat pobunjenih mladih. Taj alat čine grafiti, parole, strip, kolaž i dovitljivo korišćenje ulice, zida, grada, unajmljenih u novi jezik pobune.

Originalno su Situacionisti ove alate namenili borbi protiv sveopšteg otuđenja i učmalosti društva spektakla koje nam je Kapitalizam podmetnuo da u njemu živimo. Situacionisti su hteli da se čovek kao individua otrgne i samoispolji, a to je podrazumevalo i drugačije korišćenje svoga grada kroz kolažiranje stvarnosti slikama koje se ne tiču samo fizičkog okruženja već su lična psihogeografija mesta, satkana iz situacija i njihovih smena, sećanja i igre sa prostorom. U stvarnosti se filozofski smisao sveo na alate, alati na ikonografiju bunta, a ona je posle '68.  prihvaćena kao vizuelni identitet svake naredne pobunjene mladosti.

E, sad, kakve to veze ima sa najkama?

Strpljenja.

Od tih dana, Kapitalizam je opako mnogo omudraveo i naučio da menja svoju sluzavu kožu. Danas velike korporacije koriste metode kamuflaže i lažne, apsurdne subverzije u kojoj korporativni marketing preuzima jezik bunta (u normalnoj situaciji usmerenog protiv njega samog) i tako uspostavlja kontakt sa svojim ciljnim grupama, poprimajući identitet ortaka gerilca. I tako se zapravo u marketinške pogone regrutuju upravo oni koji bi trebalo da budu nosioci individualnosti, i koji se pod laskavim nazivom "kreativna klasa" ugrađuju u mašinerije društva spektakla. Rečju, svi rade za Gazdu. Tako je zapravo uobičajen način kritikovanja hegemonije jednog brenda obesmišljen, čak usmeren u korist istog, o čemu svedoči i činjenica da je Najk organizovao proteste protiv samog sebe zajedno sa raznim drugim akcijama koje liče na situacionističke metode upotrebe prostora više nego što su oni mogli da sanjaju (više u "Who's afraid of Niketown" od Friedrich von Borries), uz angažovanje mladih berlinskih skejtera, grafiti umetnika i muzičara, sve samog andergraunda.  Tako se mudri Kapitalizam dosetio da prihvati jezik "alternativnosti" i "avangarde" i tako igra prisnu igru "ja sam na tvojoj strani" sa mladim potrošačem. To objašnjava zašto neke stvari koje nisu kul izgledaju kul, kao na primer najavna špica za reklame na B92 ili karirane skorohipi najke.

To možda znači da je "alternativnost" u krizi i da postoji samo figurativno. Ili samo postoji u sve kraćim i kraćim dahovima. Toliko je spektakl postao sveprožimajući, partikularan i opšt u isto vreme da je teško razabrati da li uopšte postoji suštinska mogućnost delovanja protiv njega, a naročito izvan njega. Čini se da će pre ili kasnije svaki taj pokušaj biti upakovan i izbačen na tržište. Bar ako se ne pronađu neki novi načini, alati i jezici podzemljstva, ili ako pripadnici "kreativne klase" prestanu da budu takve smrdlje i izdajice.

A karirane najke neću da kupim, pfuj!  Uzeću jedne adidas, baš onako neobične, baš su kul.