MA, LAKO ĆEMO!

"U Nemačkoj ovo pitanje nikada nije tretirano kao dnevno političko, kao “dobra” prilika da se njegovim pokretanjem ili “insistiranjem” na njemu ostvaruju rezultati na planu političkog marketinga. Naprotiv, to pitanje je tretirano već kao pitanje od izuzetnog značaja za celo društvo, pitanje od čijeg reševanja umnogome zavisi odnos Nemačke i prema prošlosti, ali i prema budućnosti zasnovane na pravdi, demokratiji i poštovanju ljudskih prava."
Eto ne treba boljeg objašnjenja zašto Nemačka jeste a Srbija nije ozbiljna država.
Kod nas i prošlost i budućnost treba da služe samo dnevnopolitičkim šićarenjima.Pa ako treba,a to je vrlo često, pretravaće se do nepristojnih granica.

Naprotiv, to pitanje je tretirano već kao pitanje od izuzetnog značaja za celo društvo, pitanje od čijeg reševanja umnogome zavisi odnos Nemačke i prema prošlosti, ali i prema budućnosti zasnovane na pravdi, demokratiji i poštovanju ljudskih prava.

Zaista je od suštinske važnosti odnos prema toj građi i to sa aspekta sagledavanja prošlosti zbog bolje i sigurnije budućnosti. Bojim se da kod nas ne bude najvažnija lična promocija pojedinaca, a pravda, demokratija i poštovanje ljudskih prava budu marginalizovane i manje važne.

A način na koji je Nemačka rešila pitanje postupanja sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima predstavlja, po domašaju, ozbiljnosti i odgovornosti verovatno najbolji primer u ukupnoj uporednoj, međunarodnoj praksi, pa su za svaku zemlju koja se suočava sa ovim pitanjem nemačka iskustva izuzetno korisna.

Pažljivo sam pročitao vaš tekst( i ostale), pa mi se stalno nameće jedno pitanje :
Da li "nemačka iskustva " mogu da se primene i u ovom slučaju:

„Potraga za ukradenom istorijom”

"Iako je od pljačke naše arhivske građe proteklo skoro sedamdeset godina, najveći broj ukradenih dokumenata još nije vraćen u Srbiju"

Vojislav M. Jovanović – Marambo pažljivo je zabeležio šta je sve odneto iz naših arhiva i u kojoj količini tokom Drugog svetskog rata. Pedantno je zapisao koliko građe je ekspedovano bečkom Rajhsarhivu tokom oktobra i decembra 1943. godine iz arhiva Banata, Petrovaradina i Zemuna, a koliko je te iste građe 31. oktobra 1947. vraćeno u Srbiju. Prema autentičnim austrijskim dokumentima, koji približno odgovaraju i procenama naše Restitucione delegacije, u Beč je prispelo oko 214 do 255 tona, ili najmanje 21 do 25 vagona arhivskog materijala. Od tog obilja, U Srbiju je vraćeno 106 sanduka, što je samo jedan vagon ili tek deseti deo otetog."

Zašto li imam utisak da će zapravo uraditi sledeće:

1. Doneće zakon o "otvaranju dosijea tajnih službi".

2. Imenovaće gl. i odg. iz postojećih službi koji treba da odgovara komisiji koju izabira vlada, na predlog odbora kojim predsedava već pomenuti gl. i odg.

3. Doneće se i podzakonski akti, po kojima da bi dobili neki dosije, moraćete:
a. Da pribavite formular A.
b. Taj formular treba da overi institucija B.
c. Da bi institucija B overila formular A, potreban vam je formular C.
d. Da bi ste dobili formular C treba da idete u instituciju D.
e. U instituciji D, da bi ste dobili formular C, potrebno je da donesete overen
formular A...

Za početak bilo kakvog ozbiljnijeg razmišljanja o ovim (i još mnogim drugim) problemima najtoplije preporučujem knjigu

Tina Rosenberg: The Haunted Land, Facing Europe's Ghosts After Communism



Knjiga je pisana na toplo, još 1995, autorka je provela skoro 3 godine u Čehoslovačkoj, DDR-u i Poljskoj neposredno po padu komunizma i posmatrala kako otvaranje - očiju, mnogo više nego dosijea - naknadno razjeda društvo pošto prođe euforija. Knjiga ima nekih propusta i nedostataka ali apsolutno najfascinantniji aspekt knjige je suočavanje nekog iz normalnog sveta sa nenormalnim post-udbaškim situacijama. Pulicerova nagrada 1995.

Prikazi:

How do you rebuild a society, or personal relationships, after half a century of life under Communism? How do you separate those who collaborated willingly from those who only pretended to go along because they had families, personal needs, or flickering dreams that, in the end, socialism might yet work? When the prison gates are finally opened, how do you deal not only with the guards but also with the prisoners? And what about the stool pigeons among the prisoners? These challenges are precisely what citizens have been struggling with in Germany, Poland, Slovakia and the Czech Republic and are the problems Rosenberg examines.

Rosenburg's focus on Czechoslovakia's lustrace law makes it clear both what the law was intended to do and what it actually did to those who fell, sometimes unwittingly, under its jurisdiction. Examination of public opinion, interviews, and anecdotal evidence prove that the serving of justice was messy and inaccurate in the former Czechoslovakia in the early 1990s. Lustrace was meant to punish informers, secret police agents, or high-ranking party officials; instead, a person's name in the files implied guilt, whether or not the information in the files was accurate or forged.

Po prirodi svog posla i stranog poslodavca, a nešto kasnije i političkog angažmana, imao sam dosije. Stekao sam ga pred kraj 80-ih. Pretpostavljao sam da ga imam ali sam se ponašao najnormalnije i nikada se nisam time opterećivao, jednostavno moja generacija bila je mnogo manje paranoična nego prethodne, sa dobrim razlogom. (Ko je ono rekao to što sam ja paranoičan ne znači da me ne progone).

Negde pred kraj 1997. čovek kome sam učinio najveću moguću uslugu omogućio mi je da vidim svoj dosije, sve osim poslednjih 12 meseci. Sve njegove ponude da se oduži odbijao sam i na kraju sam tražio da vidim svoj dosije. Nekoliko dana pošto je pristao odveo me u jednu neobeleženu kancelarijsku zgradu sasvim bezazlenog izgleda, sa nekoliko prilično neupadljivih nivoa kontrole. Niko me nigde nije ni zaustavljao ni legitimisao ni išta pitao. Uveo me u sasvim praznu kancelariju, sto i dve stolice jedna nasuprot drugoj, izvadio fasciklu i rekao možeš da čitaš koliko god hoćeš, nema pitanja, nema nikakvih zabeležaka, fotografisanja, zahteva da kopiraš.

Fascikla je bila fotokopirana i određeni delovi bili su blankirani, uglavnom imena i šifre operativaca i saradnika (sva prava imena operativaca i saradnika bila su blankirana, imena ljudi koji verovatno ili sigurno nisu bili saradnici uglavnom nisu blankirana osim u možda nekoliko izuzetaka, dobar deo šifriranih imena nije bio blankiran).

Moji najjači utisci su bili:

- neverovatna količina besmislenih i sasvim bezvrednih informacija, jako puno digresija bez ikakve operativne vrednosti. Primer: srreo sam se nekoliko puta sa drugom iz osnovne škole i pričali smo o politici, j. mater Miloševiću i sl... Tri pune stranice o njemu - neko ga je analizirao do u sitna crevca, očigledno razgovarao sa komšijama, profesorima iz srednje škole!!! ima izveštaj baziran na proceni saradnika iz njegove firme - inače savršeno benigan čovek, benigna firma, benigan posao, nismo planirali da ubijemo Slobu, otmemo Miru, nismo imali državne tajne da odamo... Dakle, gomila bespotrebnog smeća, odrađivanje posla, jednostavno hiljade udbaša i doušnika moralo je da opravda svoje postojanje

- neverovatne rupe. Pitao sam, čovek mi je dao reč da ništa nije uklonjeno osim kompletan materijal za poslednjih 12 meseci i uvodni registar u kojem je zaveden svaki papir u fascikli. Verujem mu. Neverovatne stvari koje bi po prirodi posla takvu organizaciju trebalo da interesuju i za koje bi bilo očekivati da će ih sasvim prirodno i lako iskopati - ništa. Crna rupa.

- neverovatan broj doušnika od kojih su većina bili samo povremeni saradnici. Ogroman broj izvora, bez obzira na njihovu vrednost. Najneverovatniji mi je bilo upravo to saznanje koliki broj ljudi je bio uključen u to, na razne načine, iz raznih razloga i sa raznim motivima. Mnoge sam prepoznao, nije bilo ozbiljnih pokušaja da im se identitet prikrije. Takođe sam kod nekih, malobrojnih, prepoznao, na osnovu mojih saznanja o događajima i situacijama o kojima su govorili, svasnu opstrukciju i prikrivankje, naizgled su sarađivali ali su davali informacije bez ikakvog značaja koje ni meni ni drugima realno ni na koji način nisu mogle da naškode. Sa dvojicom koje sam lako prepoznao i sa kojima sam bio dovoljno blizak razgovarao sam o tome, svaki je iz različitog razloga (jedan mi ga je rekao, drugi nije) smatrao da mora da glumi kooperativnost. Takođe neverovatna količina očigledno ne-prisiljenih doušnika, revnosnih Čvorovića, koji se muče da iz nečeg vrlo glupog i beznačajnog izvuku nešto vredno njihovog angažmana i vremena koje će im neko iz Udbe pokloniti da ih sasluša.

Sve u svemu, posle svega bilo bi mi smešno da nije bilo tužno i zabrinjavajuće. U mnogočemu diletantsko, u mnogočemu neiskren trud radi truda, u mnogočemu odrađivanje. Pretpostavljam da se na višim nivoima radilo bar malo ozbiljnije, čovek mi je rekao da sam bio na jednom od nižih nivoa po značaju, ispod mog nivoa postojao je samo još jedan. Svejedno, prilično mučno iskustvo i mučno saznanje bez puno saznanja.

Dan-danas od svega mi najjači utisak ostavljaju saradnici: koliko ih je bilo, mnogo više nego što sam očekivao, koliko je ljudi bilo spremno na saradnju.

Upravo to je verovatno i najveći današnji problem kod otvaranja dosijea (ne računajući udbaško kurvanje sa uklanjanjem celih dosijea ili delova dosijea radi bezočne manipulacije).

Upravo o tom otvaranju dosijea i lomovima koje stvara govori knjiga Tine Rosenberg.

Потпуни сам лаик али чини ми се да код нас у Србији тајне службе никада нису достигле онај ниво који је био у бившим комунистичким земљама, поготово ДДР.

Друга разлика је да у ДДР није било опасности да се открије да су неки од новопечених демократа уствари радили за Штази док је код нас то итекако могуће. То је главни разлог зашто досијеи не излазе на светлост дана.

Например: Шта мислите да ли је неко могао да буде дописник Танјуга и Замбије и околних земаља, седамдесетих година прошлог века, а да не буде сарадник?

"How do you rebuild a society, or personal relationships, after half a century of life under Communism? How do you separate those who collaborated willingly from those who only pretended to go along because they had families, personal needs, or flickering dreams that, in the end, socialism might yet work? When the prison gates are finally opened, how do you deal not only with the guards but also with the prisoners? And what about the stool pigeons among the prisoners?"

Није баш лако...
Превише сам млад да бих испричао сопствену причу о додиру са некаквим службама. Некако сам убеђења да старији ми чланови породице, иако их нема више, нису били баш одушевљени државом и њеним пословима... Но причах са некима, те морам да питам, јесу ли досијеи били делатност само једне службе? Мени се чини да у Србији, у Београду, постоји више служби и да кад се прича о једној, да се заборављају друге, много, много озбиљније. Запањиле су мене ствари које сам сазнао.

Те службе су озбиљно радиле. Баш озбиљно. И не верујем у појаву црних рупа, тога нема, изузев ако узмемо у обзир реченице које следе.
Питање је квалитет током времена, пошто је то континуитет од преко 60 година. Јасно је да је то затворен систем и то у већој мери него било који други. Пошто се у овој земљи врши одабир непотизмом а не неким посебним критеријумима, ту је дошло до озбиљне деградације рада да би данас тамо седели унуци оних који су први радили. И то је сада најбољи "посао" :)

Али је потпуно небитно!
Који је утицај потпуног отварања досијеа без икакве анализе већ само бацања на сто? Никакав. Постоји искључиво због "голубова", лажних дисидената неки ризик, по њих саме али иначе, међу грађанима - ништа. Нити би се ико потресао, нити би ико "пао" на ту причу као некакву злоупотребу јавности... Ништа. Промашај. Људи су разочарани, лишени илузија у потпуности. Имају заиста велике проблеме везане за реалан живот и преживљавање. После толико разочарења, једно додатно у виду "па ти си ме шпијунирао" не представља никакав проблем нити има значај. Фарса.

Много већи је значај питање тих служби. То је главна ствар. Колико коштају, шта јбте раде (верујем да не раде ништа), и ко управља њима. Олако се претпоставља да су то наше службе. Става сам да то треба све на улицу, заједно са преосталим досијеима јер су већину склонили или уништили. Елем, важно је говорити о томе мало подробније, о службама, не само нашим, већ у општем смислу, о службама генерално, пошто овде човек има склоности према тајновитом више него било где другде. Или ми се то само чини. И овде има доста присуства разноразних служби и то ми се не чини.

P.S. Запањујуће је за које су време волонтери Wikileaks-а обрадили документацију у вези са Авганистаном и Ираком. Са којом прецизношћу, бесплатно. Немам податке везано за цену, потребно време и број запослених везано за случај ДРН-а, али сам инстиктивно на страни првопоменутих. Толико и о немачкој "продуктивности".