Ja i Engleska XVII - Oluja I

Za svo ovo vreme našeg kampovanja i preživljavanja, kaže nama gazda farme da nas je vreme poslužilo. Kako bi samo bilo da nas nije poslužilo, to tek ne mogu da zamislim. Kiša ponekad počinje i po nekoliko puta na dan a kada prestane, desi se da krene sunce da greje kao da si na moru negde. Em je vrućina ali to se podnosi ali vlaga koja se još više puta povećava u toku dana kada se ovako vreme menja je nepodnošljiva. Više puta sam išao bez waterproof-a samo da me zalije voda jer ću čini mi se da eksplodiram.

Sada smo svi mi na tunelima odnosno na plastenicima dok Srebrenko i dalje vata zjala tamo negde i leži na onoj skalameriji po ceo dan, šišajući jagode. Sada imamo zadatak da pravimo plastenike pored samog kampa. Panta i ja smo poboli stubove temeljce a sada ide montiranje istih. Najveći broj je ipak završen i gazda hoće da stavimo najlone preko toga što je namontirano a kasnije da nastavimo dalje jer kaže da vremenska prognoza u popodnevnim satima kaže  da očekujemo veliko nevreme. Psuje on ali ne posotoji ništa naravno što bi mogao da uradi tim povodom. Sada je na nama da uradimo sve što mi možemo. Za to smo plaćeni.

Dovedeno je još dosta ljudi sa branja da bi se što više jagoda pokrilo. Mi koji smo džombe na ovom poslu objašnjavamo ostalima šta treba da rade. Meni je čin poraso jer sam poliglota pa sam dobio svoju radnu grupu sa ruskog  govornog područja da se bakćem sa njom.  Vodim ja tako grupu mojih padavana nizbrdo isprsivši se kao mačak na džigericu. Nema oblaka ali vetar već počinje da duva jače nego što je uobičajeno. Meni je umesto jata petlova zapalo jato kokošaka, više vrište i galame nego što mogu da urade a i ne krivim ih, vetar već počinje da biva toliko jak da otrže najlon meni iz ruku.

Prelazimo na plan B. Pokazujem im kako da zamotaju najlon oko lakta i da nalegnu na isti. Mnogo su manje šanse da se najlon otrgne na taj način. Elem kada smo razradili strategiju, već se vidi napredak, samo da se prebaci najlon a posle kad ga konopcem prepnem preko, onda nema 'de. Tako sam bar mislio.

Dobro je što smo ponovo na ovom poslu, lakše mi je da ovde zapinjem ko konj nego da jurim preostale jagode koje poljski patuljci i fazani nizu izeli. Jedan kontrolor koji radi tu pored me toliko nervira pojma nemam što. Tako ima neki glas kao prase kad zapadne za plot. Jedva čekam da ode negde. Ove devojke što su mi ih dodelili vrište na svaki malo jači vetar, čim krene da ih vetar podiže, nastaje opšti haos. Ovaj piskavac krešti. Omorina je tolika da već ne može da se diše. Razgaćio sam se u šorts. Ne znam odakle me veća muka pritisla. U daljuni se već naziru tamni oblaci. Vidim da će da bude veselo. Idem ja da ručam dok je vreme. Posle ko zna dokle ćemo da ostanemo a i stomak mi se zalepio za kičmu.

Pica sa dva prsta kačkavalja i mesa je platila ceh. Sve mi se čini kad je ponovo pravim da sve više i više sastojaka stavljam preko onih postojećih. Ova mi je više ličila na oveću pogaču, nego na picu a ona jadna mikrotalasna više ko da ne može da okreće sve ono što se stavi na tanjir. Viljuškom skupljam kačkavalj što je ostao po mikrotalasnoj pa je posle brišem, mada kad god se ovako sprema, skupljamo neke čepare po istoj.

Drugi čovek, izgledam ko glista kad proguta zrno graška. Pica je sama teška oko pola kila a sa svim onim što stavim ide još par stotina grama preko. Džaba mi što jedem kao da su mi se probušili opanci kad i dalje radiš fizički posao dvanaest sati. Vraćam se polako i usput skupljam čokoladice što mi ispadaju iz svih džepova. Kad sam stigo na vrh brda vidim da se Mordor prilično približio. Vetar počinje da biva hladniji a u vazduhu se već oseća vlaga i voda koja sitnim kapljicama pada odnekud. Vidim da mi Grejem maše na drugoj strani te produžih da vidim šta hoće.

Grejem:“Jel' umeš sa ovim?“ pita me pokazujući na jednu poveću macolu.

Ja:“Zar sumnjaš?“

Grejem:“Ne, samo ova je veća nego ona što si radio sa njom, ova je specijalna.“

Ja:“Ništa ne brini, školovan sam ja za Pajsere i Macole. Šta treba da se radi?“

Grejem:“Vidiš one metalne klinove tamo pored traktora. Treba da se između svaka dva plastenika pobije po jedan.“

Ja:“Koliko duboko?“

Grejem:“Što dublje. Ako udariš u stenu negde, pa ne budeš mogo da izvadiš klin, zovi me pa ću ja dizalicom.“

Sreća moja pa klinovi moraju da se pobiju u dnu brda gde ima malnje kamenja. Da je na vrhu, bilo bi veselo. Uzimam jedan klin koji je nešto kraći od jednog metra, težak malo manje nego macola. Sa četiri strane je nazubljen debelim čeličnim limovima a na vrhu ima kuke sa dve strane za konopce i veliku ploču da se u nju udara. Zna i on da mora kroz kaldrmu i stene da prođe.

Najteže je da se počne. Jednom rukom držim klin a drugom macolu. Niko ne sme da pridrži klin da ga opaučim par puta dok ne krene a i ne zameram im, samo mi malo nije pravo što nemaju poverenja u moje kvalitete. Počinjem da mlatim a u sebi se mislim:“Bogi, ala je dobar ovaj sportski teren“, nego nema nazad, mora se ako hoćeš da živiš na visokoj nozi u kampu. Paundi (£) su paundi.

Na svaki udarac polovina pikera na susednom polju se pridiže da vidi šta se dešava a ono puca kao da ga sam đavo mlati. Ako ne stavim neki lom u uši kao moj deda Dosa ima da ogluvim ovde do kraja dana. Posle nekog vremena počinje da pada kiša i to ledeno hladna. Ja sam nabio radnu temperaturu na maksimum i ne mogu sad da oblačim waterproof pa da je smrt za vrat. Počinje da seva i grmi sa svih strana. Spojilo se nebo i zemlja a nebo se smrklo ko da će govna da padaju. Oblake čini ti se da možeš rukom da dohvatiš samo ako se malo bolje pregneš, mada i da ih u'vatiš šta će ti kad nose ovako usrano vreme.

E, Englezi, Englezi, sad vidim što ste bili imperijalisti, pa i ja bih bio da živim u zemlji sa ovako ukakanim vremenom. Završavam ceo red klinova u dnu brda, raportiram Grejemu a on me dalje šalje da navlačim najlone sa ostalima na par zadnjih plastenika koji su ostali neporkiveni. Tamo je haos neviđeni. Ne zna se ko šta radi.  Rasterujem nasad kokošaka i sa još nekoliko momaka vučem najlon sa jedne strane na drugu dok na vrhu brda Plamen prijatelj iz Bugarske sa drugima pokušava da uradi isto sa druge strane plastenika. Taman stignemo do nekle a vedar dune i naduje najlon kao balon. Svi klipsovi na kraju plastenika poizleću, ne znaš više sa koje strane će nešto da te lupi.

Skoro smo prebacili najlon celom dužinom, vetar i dalje brija sa nekom sitnom kišom ko dramlije. Ne možeš pošteno ni da gledaš. Ja sam uhvatio ćošak od najlona i počeo da ga uvijam oko šipke dok se ne uveže konopcima. Tada je dunuo toliko jak vetar da je svima otrgo najlon iz ruku. Moj deo pošto je bio najčvršće vezan se nije otrgo odmah, ali sam osetio kako je šipka koja je zabijena u zemlju krenula da se čupa iz zemlje od jačine vetra. Ne znam da li da držim najlon da li da puštam. Uzjašio sam šipku, samo mi još ženski atributi fale i performans može da počne. Vetar kao domine počinje da podiže najlon celom dužinom, svi puštaju jer vetar podiže sve a neki jači kidaju parčiće najlona. Na drugom kraju batko Plamen je obmotao najlon oko ruke i skoro legao na zemlju. Džaba! Vetar ga je zajedno sa najlonom kao perce podigao tri-četiri metra od zemlje (plastenik je na najvišem delu visok oko četiri metra) i preti da ga odnese ko zna gde. Nekoliko sekundi ga gledam a ima više od trideset metara do tamo. Ne znam da li da pustim najlon da li ga držim. I dalje osećam kako se šipka zajedno sa mnom podiže i ide na gore vučući kubik zemlje. Koliko sam glup, pomislih, pa najlon se naduo ko balon, ako probušiš balon i Plamen će da se valjda spusti na zemlju, ili će ko Petar Pan da otperja. Pokušavam da odmotam najlon a on se umrsio kao da sam pravio čvor na omči za vešanje najgrđeg neprijatelja.

Unakolo seva, ostali se smeju kao da ih neko slika a ja se mislim ako udari neka munja u neku od onih šipki od mene i Plamena će stvarno da ostane plamen. Uspevam nekako skalpelom iz džepa da isečem najlon i spustim lokalnog paraglajderistu na zemlju. Možda bi i sam sleteo, u stvari sleteo bi sigurno, ovako ili onako. Neki su viđali leteđeg Holanđanina, neki Crvenog Barona ali leteći Bugarin je tog dana definitivno bio atrakcija.